Zakasnela osvetljenja

U „Internešenal Herald Tribunu“ objavljena je, 17.marta 1983. godine, izjava Ronalda Regana, prema kojoj je „Sovjetski Savez koncentrat zla u savremenom svetu“. Četvrt veka kasnije, 25.aprila 2005, predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin rekao je sledeće: „Krah SSSR-a bio je najveća katastrofa u 20.veku, prava drama za ruski narod.“

Istini za volju, treba podsetiti da je još u vreme kad su se te stvari desile bilo onih koji su ih shvatali, ali možda nisu znali da reaguju ili, jednostavnije, sovjetske vlasti ih nisu slušale, dok su tonule okružene nesposobnima i prodanima.

Među malobrojnima koji su uspeli da shvate stvari bio je profesor Vladimir Aleksejevič Kurojedov, svojevremeno direktor lista „Sovjetska Rosija“, a još od 1960. direktor Saveta za poslove Ruske pravoslavne crkve pri Savetu ministara SSSR, a od 1966. rukovodilac Saveta za poslove religija, takođe  pri savetu ministara. Kurojedov je proročanski pisao, još maja 1980., dakle prve godine posle izbora pape Vojtile: „U poslednje vreme  prisustvujemo rastu religioznog ekstremizma u delovanju katoličke crkve, koja sve češće daje izjave suprotne sovjetskom zakonodavstvu o verama. A to se velikim delom događa od kada je na čelo Vatikana došao poljski nadbiskup Vojtila.“

U panorami zemalja Istočne Evrope, Poljska, kao jedina socijalistička zemlja sa katoličkom večinom (pored Mađarske, u kojoj je uticaj katoličke ckve bio uvek manji), bila je „slaba karika“ preko koje je međunarodni faktor planirao prodor u Sovjetski Savez. Novinar Karl Bernštaj tvrdi da je Vatikan i finansirao tu operaciju „tajnim fondovima“, kao i da su katolički biskupi i sveštenici, koje je pisac Enio Kareto definisao kao neku vrstu božjih „Džemsa Bondova“, učestvovali u pobuni protiv sovjetske vlasti, što je predstavljalo uvod u raspad SSSR. Zbignjev Bžežinski (rođen u Poljskoj), koji je u vreme te izjave bio američki državni sekretar, potvrdio je sa svoje strane da je „javna tajna da je Bela Kuća finansirala Solidarnost „.

Teza karla Bernštajna je da su Jovan Pavle Drugi i CIA sadejstvovali na uništavanju sovjetskog bloka. Papa je bio „ključni saveznik“ za SAD, pa je bilo „redovnih poseta“ Vatikanu od strabe visokog funkcionera CIA Vilijema Kaseja, koji je bio katolik. Osim toga, postojala je obimna razmena informacija između Vatikana i CIA preko odgovarajućih kanala. Crkva se služila brojnim centrima za religiozne studije, u Italiji i inostranstvu, a SAD su koristile, preko CIA, tajne organe posebno osposobljene za špijunažu i provociranje SSSR i njegovih saveznika. Posebno mesto su imale „radiofonske subverzivne organizacije“, kao „Glas Amerike“, Bi Bi Si, „Dojče Vele“, „Dojčlandfank“, radio „Slobodna Evropa“ i radio „Liberti“, u okviru koga se nalazio Radio „Slobodni Avganistan“. Odgovarajući na jedno pitanje o Sovjetima na prvoj konferenciji za štampu (1981), Regan je rekao: „Jedini moral koji priznaju je ono što pomaže njihovoj stvari – odnosno, uzimaju sebi za pravo da počine bilo koji zločin, lažu i varaju.“

Sa svoje strane, posle susreta sa Reganom (1982), papa Vojtila kaže: „U ovom posebnom trenutku istorije sveta, SAD su pozvane, pre svega, da izvrše svoju misiju u službi svetskog mira. Stanje današnjeg sveta zahteva dugoročnu viziju koja može da pospeši uslove potrebne za prvdu i slobodu, za istinu i ljubav koji čine temelj dugotrajnog mira“.

Dakle, u stvarnosti je postojalo potpuno saglasje između ove dve ličnosti i „do rata u golfskom zalivu 1991.godine – posle pada komunizma u Istočnoj i Srednjoj Evropi – papa i njegova crkva se nisu javno suprotstavili bilo kojoj američkoj političkoj inicijativi“.

Ako uzmemo u obzir da je u to doba NATO uveo novu generaciju krstarećih raketa u Zapadnu evropu, što je smatrano najozbiljnijim udarom u domenu kontrole naoružanja – papa je svojim ćutanjem očito i u tome podržavao američku politiku. Uprkos javnom suprotstavljanju američkih biskupa, on je zauzeo takav stav posle dugih objašnjenja koja su mu dali Valters i Kasej i posle apela američkog predsednika nadbiskupu Lagiju, kardinalu Krolu i samom papi. Za potrebe zasenjavanja prostote papa je, povremeno, nastojao da preuzme ulogu branioca sirotinje, koristeći se izjavama koje su bile prilično populističke. Na primer, kada je papa otišao u slobodne baltičke zemlje, u jesen 1993., izazvao je (piše Bernštajn) čuđenje rekavši: „Iskorišćavanje koje je proizvod nehumanog kapitalizma bio je autentično zlo i tu ima zrnce istine u marksizmu“. U jednom kasnijem intervjuu Jašu Gavronskom, papa je otišao i dalje rekavši: „To seme istine (u marksizmu) ne bi trebalo da bude uništeno, ne bi trebalo da ga odnese vetar... Podržavaoci ekstremnog kapitalizma nastoje da ne vide ono što je bilo dobro u komunizmu: njegov pokušaj da se reši nezaposlenost, njegova briga za sirotinju.“

Bernštajn piše da je reakcija Gorbačova na te reči bila :“Vrlo zanimljivo, izgleda da papa počinje da shvata da je bilo pozitivnih vrednosti u socijalizmu i da će ih ubuduće biti.“

Ne zna se da li Gorbačova treba zbog toga smatrati samo naivnim. Jasno je, pak, da su baš u to vreme, 1981. i 1982., „predsednik regan i Jovan Pavle drugi tajno razmenili mnoga iskustva ne samo o Poljskoj, već i o perspektivama opšteg sporazuma SAD i SSSR o kontroli naoružanja. Malo događaja je uticalo na Regana, za vreme njegovog mandata, koliko uvođenje prekog suda u Poljskoj. Pošto je smatrao Sovjete direktno odgovornim za to, Regan je odmah uveo teške ekonomske, kulturne, diplomatske i tehnološke sankcije protiv SSSR i Poljske“.

U januaru 1982. (dakle, dve nedenje posle stupanja na snagu prekog suda u Poljskoj), Regan je, da bi prekinuo unutrašnju borbu za vlast, imenovao Vilijema Klarka za svog savetnika za nacionalnu bezbednost. Klark je, prema onome što piše njegov biograf Edmund Moris, bio „katolička savest američke administracije“ i njegov zadatak je bio da pritisne Sovjete mnogo agresivnije od Hejga, posebno u Poljskoj. U svakom slučaju, zahtevalo se od njega da se „pusti Regan da bude Regan“, kako su govorili ideološki obožavaoci predsednika. Nema potrebe dokazivati da je „pustiti Regana da bude Regan“ značilo samo da je Regan „mogao da na bilo koji način ispolji jenkijevsku imbecilnost čiji je bio portparol i oličenje“. Užasna je pomisao da je „upravo najmanje pametan od svih američkih predsednika (uz Buša, naravno) bio onaj kome Vatikan najviše veruje i koga najviše sluša.“

Kao odgovor na akciju vlade Jaruzelskog u Poljskoj, regan je 23.maja 1982, izdao dekret Nacionalne bezbednosti br. 32 kojim se odobrava niz tajnih akcija „da bi se neutralisali napori SSSR da održi svoju dominaciju u Evropi“. U suštini, reč je o bezobzirnoj volji za američkim mešanjem u unutrašnje stvari drugih zemalja koje pripadaju različitoj političkoj sferi. Istovremeno, a po izričitom nalogu predsednika Regana, „Vilijam Kasej i Vernon Valter su dali Vatikanu gomilu tajnig informacija, u kojima su papi dostavili ne smao podatke o Poljskoj, već i o istočnim regionima u koje je papa hteo da ide u svojumisiju „evanđelizacije“, sa namerom da im „posvete posebnu pažnju“.

Petnaest dana kasnije, Regan je imao susret sa papom u Apostolskoj biblioteci Vatikana. Dva najmoćnija lidera na svetu u tom trenutku, poznati po svojim žestokom antikomunizmu, sastali su se da bi postigli „sporazum“ o svojoj borbi za rušenje istočnog bloka i uspostavljanja novog poretka. Hronika kaže da su njih dvojica ostali sami i bez prevodioca u papskoj kancelariji čitavih pedeset minuta. Tada su razgovarali, filozofski i praktično, o hipotezi do te mere radikalnoj da je ni jedan drugi zapadni lider ne bi uzeo za ozbiljno: da je pad sovjetske imperije neminovan i da svet skrojen na Jalti ne samo da je na izdisaju, već je i mrtav!

U razgovorima sa papom Regan je precizirao da „imperija zla može i mora da počne da pada u Poljskoj“. Poljski papa je klimnuo potvrdno glavom.

Činilo se da su papa i regan tajno sklopili „sveti savez“ za rušenje socijalizma u Istočnoj evropi i nezadrživ ekonomski udar na kremlj. U stvari su isplanirali bedu, očaj, moralni i materijalni pad čitavih naroda. U ruševinama sopstvenih država i ekonomija, narodi su pretvarani u sluđenu masu, ličnosti u slepce i potrošače.

U narednih pola sata Regan je objasnio papi svoj plan destabilizacije poljske vlade i prvih odvajanja zemalja satelita od SSSR. Posebno je pripremljen opšti plan koji je predviđao akcije što su se direktno odnosile na SSSR, a odmah zatim i plan za sve zemlje Istočne Evrope.

U SAD je kardinal Pio Lagi delovao u dogovoru sa Vilijamom Klarkom, kao i sa Vilijamom Kasejom i Vernonom Valterom, pripadnicima CIA. Još u proleće 1981, Kasej i Klark su često odlazili u rezidenciju papinog apostolskog nuncija u Vašingtonu, na doručak, kafu i konsultacije. Lagi je ulazio u Belu Kuću na „zadnja vrata“, na jugozapadnom ulazu, da bi se tajno susretao sa Klarkom, Kasejom a kasnije i sa predsednikom. Kasej i predsednik su počeli da se redovno susreću sa kardinalom Krolom iz Filadelfije, eksponentom američke katoličke hijerarhije koji je bio najbliskiji sa Jovanom Pavlom Drugim. Krol je obaveštavao Belu Kuću, više od bilo kog drugog sveštenika, o opštem stanju vezanom za nezavisni sindikat „Solidarnost“, njegove potrebe i o svojim odnosima sa poljskim episkopatom. On je bio veza između Bele Kuće, Poljske i Vatikana,a, što je još važnije, on i predsednik su stvorili jak lični odnos.

U vezi tajnih dogovora između pape i Regana, kardinal Pio Lagi negira bilo kakav dogovor: „Ma kakav tajni dogovor! Bio sam, od 15.januara 1981. do 15.maja 1990. nuncije u SAD i samo sam predstavljao Svetog Oca kod američkih biskupa, vršeći svoju dužnost na punoj svetlosti dana. Nemam komentar na ta pretpostavljena otkrića. Tajm bi trebalo da pruži objašnjenja.“

A Tajm je jednostavno preneo reči koje je on sam izgovorio u jednom intervjuu novinaru Karlu Bernštajnu. Kasnije, kada je razmislio, sve je negirao!

Deset godina kasnije, kada se po prvi put govorilo o postojanju „svetog saveza“ između SAD i Vatikana, Gorbačov je napisao: „Može se reći da sve što se desilo zadnjih godina u Istočnoj Evropi ne bi bilo moguće bez impulsa pape i bez izuzetne uloge, i političke, koju je on odigrao na svetskoj sceni.“