Jubilej sa maglovitim perspektivama

28. februara 2002. godine u 12 zemalja EU završen je opticaj nacionalnih valuta. Narednog dana, 1. marta – drahme, franci, marke i drugi novčani znaci postali su deo prošlosti. Evro je postao jedina unutrašnja jedinica za obračunavanje valutnog saveza. Deset godina kasnije skoro polovina stanovnika zone evra priznaje da oseća nostalgiju za svojim novčanim znacima i krije negodovanje zbog nemoći vlasti EU da izađu na kraj sa dužničkom krizom.

Za protekle godine broj zemalja gde je evro smenio lokalne valute skočio je do 17. Poslednja se u januaru 2011. godine valutnom savezu približila Estonija. Ipak dužnička kriza koja se razbuktala označila je kraj daljeg proširenja zone evra. Zemlje koje su ranije sanjale da što pre postanu člnovi privilegovanog evrokluba uzele su „tamj-aut“. Vlasti nekih nepridruženih, na primer Češke, nazvale su uvođenje evra neuspešnim ekonomskim eksperimentom. Mada još pre nekoliko godina slični smeli ispadi na račun Brisela činili su se fantastikom.

Od trenutka uvođenja 1999. godine, evro se predastavljao kao univerzalno sredstvo za borbu protiv starih bolesti Evrope. Jedinstvena valuta trebalo je da minimalizuje inflaciju, da olakša život turistima i biznisu, da dovede u red budžetsku politiku. Poslednju tačku regulisali su strogi Mastrihtski kriterijumi – deficit budžeta ne veći od 3%, a državni dug ne manji od 60% unutrašnjeg bruto proizvoda. Ipak politika je prevladala ekonomsku svrsishodnost i članovi zone evra su postali Grčka, Italija i Španija, čiji su budžetski pokazatelji bili daleko od uzornih. Danas za ove greške treba da plati lokomotiva zone evra, Nemačka, gde skoro trećinu stanovništva čine evroskeptici. Ovih dana čak ministar unutrašnjih poslova Nemačke Hans Peter Fridrih otvoreno je pozvao Atinu da spozna svrsishodnost istupanja iz zone evra. Komentar finanstista Aleksandra Laputina:

Kriza u zoni evra se, pre bi se reklo, ne produbljuje, već evoluira. Razmere problema su već približno jasne. Drugo je pitanje što rešenje ovih problema ne može da bude trenutno, već će se razvući godinama. Da li to znači da EU može da dođe do marki ili drahmi? To su dva različita pitanja. Jedna je stvar doći do marki, tačnije da jake zemlje istupe iz zone evra. Druga je stvar do drahmi. Ja ipak smatram da ni jedno ni drugo nije povoljno članovima EU. Pri tome kako nije povoljno Grčkoj da izađe, tako nije ni nemačkoj, jer će isterati Grčku. Zato bih razmatrao perspektive evra kao više ili manje stabilne. A povratak nacionalnim valutama je verovatno najgora varijanta, lepe fantazije na koje sada ne bih računao.

Po mišljenju eksperata, rukovodstvo EU i pojedine zemlje treba sada da izrade novu strategiju razvoja zone evra. U mnogome to je bilo učinjeno krajem 2011. godine, na samitu šefova EU bilo je objavljeno o budžetsko-poreskoj reformi u okviru zone evra. Na januarskom samitu bilo je potvrđeno rešenje da se usvoji budžetskipakt. Na taj način verovatnoća povratka ka nacionalnim valutama zavisi od odlučnosti zemalja zone evra da sprovode strukturne reforme, smatra ekonomista Aleksej Gorjajev.

Sve zavisi od toga koliko slabe zemlje – Grčka ili Portugalija, Španija – mogu disciplinovano da se pridržavaju svojih obaveza prema bezdeficitnom budžetu. Bez toga perspektive jedinstvene valute su maglovite. Uz to neophodno je shvatiti kakva pravila igre treba da postoje za sve zemlje koje čine ovu zonu. Treba sprovoditi vrlo teške u socijalnom pogledu reforme. I Grčkoj i drugim evropskim zemljama predstoji preduzimanje bolnih koraka.