Emigracija danas. Francuska-Rusija

Krah Francuske Republike! Emigracija napada! Takve parole nisu retkost u današnjoj Francuskoj. Debate na temu emigracije još su se više zaoštrile u kontekstu predstojećih predsedničkih izbora u Francuskoj u aprilu-maju ove godine.

Problem emigracije postao je kamen temeljac ne samo predsedničke kampanje u Francuskoj, već i sudbine Evrope, kao i njenog sastavnog dela, Rusije. Danas je naš ekpsert Ivan Blu, generalni inspektor administracije Ministarstva unutrašnjih poslova i imogracije Francuske i politikolog Jurij Rubinski.

2006. godine Francuska je usvojila takozvani Sarkozijev zakon o imigraciji. Ovaj zakonodavni akt uspostavio je određene okvire: označio je kraj automatskog dobijanja francuskih dokumenata za ilegalce i slično. Šta se po vama promenilo posle usvajanja datom zakona?

Smatram da dati zakon postavlja pravilan procesualni prilaz. Nažalost, strada praksa primene zakona. Vlada srpovodi selektivnu naturalizaciju ilegalaca, što čini oko 30 hiljada ljudi godišnje. Što je, priznaćete, dosta! Trenutno, prema našim ocenama, migracioni priliv se uvećavao za 200 hiljada jedinica godišnje. Dolazak na našu teritoriju dešava se pomoću iskrcavanja na ostrva, što je vrlo teško sprečiti. Veliki deo vremena naša policija se bavi slanjem ljudi nazad, ali nekima ipak pođe za rukom da ostanu. To nije onaj cilj koji smo imali kada smo donosili odgovarajući zakon.

Smatram da je od vitalne važnosti ispuniti ukaze predsednika Sarkozija i smanjiti migracioni priliv dvostruko. Nivo nezaposlenosti u Francuskoj krajnje je visok. Mislim da je on mnogo viši od odgovarajućih pokazatelja u Rusiji. Kada bismo sproveli referendum, siguran sam da bi veći deo građana predložio direktnije mere borbe protiv emigracije.

Naš drugi ekspert, Jurij Rubinski, politikolog, diplomata koji je niz godina radio u Parizu, analzirajući francusko iskustvo, predstavlja svoju tačku gledišta.

To nije ruski ni francuski, već univerzalni problem. On se u istoj meri tiče kako zemalja iz kojih potiču migranti, tako i recipijenata. Tačnije onih zemalja koje pristaju da prime priliv radnika emigranata. Nekad oni i nisu u istom položaju, ali ipak i u Rusiji i u Francuskoj jednako je aktuelan taj problem, njihov položaj je uporediv. U Rusiji imamo posla isključivo sa radnicima iz bivših sovjetskih republika – uglavnom iz Centralne Azije i Zakavkazja, kao i sa migrantima iz drugih regiona Rusije, koje i ne možeš da nazoveš emigrantima. Kod nas su bile usvojene neke mere uzimajući u obzir strano iskustvo, između ostalog francusko. Sa filozofske tačke gledišta reč je o odustajanju do multikulturalnosti u smislu da emigranstke zajednice ne treba da imaju poseban status u odnosu na druge građane Rusije. I nije reč o asimilaciji, koja je bila mera francuske politike pre oko 50 godina. Reč je o izradi skupa instrumenata za intergraciju koji može da postigne da emigranti usvoje važeće zakone u zemlji, kao i da ispolje poštovanje prema lokalnom načinu života velikog dela stanovnika zemlje domaćina.

Stav novoizabranog predsednika Rusije Vladimira Putina o migracionom procesu izložen je u jednom od njegovim programskih članaka. Reč je o politici koja poziva da se harmoniziraju potrebe zemlje za radnom snagom, uzimajući u obzir negativne demografske tendencije, podvlači Jurij rubinski.

I tako je svojevremeno emigracija uništila Rimsku imperiju. Glbalizacija se danas pretvara u proces koji se teško kontroliše i koji sve više udara po Evropi i po Rusiji. Svojevremeno Nostradamus je prorokovao: U mojoj zemlji će se sve promenti osim jezika! Ako su ta vremena nastupila želimo da verujemo da će naše zemlje uspeti u krajnjoj liniji da ne ponove istorijske greške.