Anđelković: Rusko-srpske veze na sudbonosnom testu

 „U mraku treba verovati u svetlost“
Vinston Čerčil

Evroatlantski put Srbije neizostavno podrazumeva, u pogodnom momentu, energičan udar na interese Rusije na Balkanu, sa ciljem trajnog obesmišljavanja rusko-srbskih veza. Da li će Moskva svojom pasivnošću i pogrešnim kalkulacijama dopustiti da se to desi, ili će se tome suprotstaviti na pragmatičan način?

SISTEMSKI OKVIR RUSKO-SRPSKIH VEZA

O tome da je Srbija, na sofisticiran način, okupirana zemlja, nema potrebe mnogo pričati. Stvari su jasne. Dovoljno je baciti i letimičan pogled na „informisanje“ navodno srbskih a zapravo vašingtonsko-briselskih mejnstirm medija. Ili obratiti pažnju na reči zvaničnika prekomorske sile, koja je stub ovdašnjeg okupacionog sistema. Jedan od njih je, bez okolišenja izjavio: reforme srpske vojske biće sprovedene „u našem interesu“. Koja suverena država projektuje vojsku prema tuđim potrebama? Konačno, nikakav medijski mrak ne može da sakrije ono što, u vezi sa ugrožavanjem celovitosti zemlje, rade naši vladajući političari. 

Po nalogu Brisela i Vašingtona, oni Prištini polako prepuštaju i one delove Kosova i Metohije gde – makar u ograničenom vidu – i dalje funkcioniše srbska država. U istom duhu, seju potencijalno separatističko seme i u drugim delovima zemlje, od Vojvodine preko Raške oblasti do Preševa. Aktuelni režim zagospodario je Srbijom uz pomoć zapadnih sredstava meke moći, i, u skladu sa tim, sada radi po nalozima onih koji su mu omogućili da uzme vlast i ono što sa njom u neuređenim sistemima ide. To su okviri u kojima moraju da se posmatraju srbsko-ruski odnosi. Ako se oni zanemare, slika nije realna a politika je pogrešna.

PODRIVANJE PRIJATELJSTVA

Sadašnji srbski establišment ne može da kaže građanima da radi u ime i za račun okupatora, već se pretvara da u teškim okolnostima pokušava da izvuče što više za naš narod. Otuda, zbog javnog mnenja, pravi se da gradi savezničke odnose sa Rusijom, koja je našoj državi potpora u vezi sa odbranom teritorijalnog integriteta, ali i kada se radi o zaštiti srbskih interesa u regionu. Moskva daje snažnu podršku Srbiji da na osnovu rezolucije 1244 održi svoje legalne pozicije na Kosovu i Metohiji, odnosno Banjaluci da očuva državnost Republike Srpske, na način koji podrazumeva Dejtonski sporazum. S druge strane, oficijelni Beograd, iza kulisa, nastoji da pokvari odnose sa Ruskom Federacijom. Radi sve ono zašta veruje da će je naljutiti.  

Dok aktuelna srbska vlast priča o strateškom partnerstvu sa Rusijom, ona je tera od Srbije. Cilj je da Kremlj uskrati efektivnu podršku Beogradu oko Kosova, da bi „naš“ establišment onda mogla da zaokruži proces njegovog faktičkog priznavanja i prihvatanja kao punopravne „države“, a medijski hipnotisanom narodu poruči: „Morali smo tako pošto su nas Rusi ostavili. Od San-Stefana do danas samo se prave da su nam prijatelji“. Od toga do uvođenja Srbije u NATO – opet u ime „bolje“ EU budućnosti zemlje – ostaje samo jedan korak. Takvoj politici Moskva se, nažalost, na adekvatan način ne suprotstavlja. 

DEMOKRATSKA „ĆORAVA KUTIJA“

Predstavnici Rusije stalno ističu da ona ne želi da se meša u srpsku unutrašnju politiku, odnosno da ne namerava da podržava ovu ili onu stranku, te da će se truditi da ima što bolje odnose sa svakom vlašću koju građani Srbije izaberu. To je u idealnim uslovima lepo. No, oni su kod nas daleko od takvih. Stvar je u tome što Srbi i nemaju mogućnost da istinski izaberu svoju vlast. Kao za nju glasaju, dok je zapadni stranci zapravo postavljaju. U stanju medijskog jednoumlja i drastične asimetrije u pristupu drugim sredstvima potrebnim za kampanju, srbska nacionalna i – iz rusofislstva ili procene na kojoj strani Srbi mogu da nađu potporu za svoje državotvorne težnje – prororuski nastrojena opozicija, potpuno je neravnopravna. 

U Srbiji izbori ne da nisu fer, već su potpuno obesmišljeni. Politička borba liči na sukob skoro golorukog čoveka sa podivljalim (evroatlantskim) zverima. Državotvorne srpske snage na megdanu su ne samo svojih (idejno i moralno nejakih) domaćih neistomišljenika, već i civilnih ešelona NATO-a, odnosno svega što oličava meku moć Amerike. U takvim okolnostima, unapred se zna ishod gotovo svake bitke. To opet dovodi do demoralisanosti na nacionalnoj strani pa i defetističkih real-političkih kalkulacija. 

Mnogi političari shvataju da bez aminovanja SAD ne mogu da dođu na vlast, pa čak i da, na način koji je za njih iole zadovoljavajući, kao relevantan faktor, prežive u opoziciji. Usled toga počinju da ublažavaju svoja pređašnja ubeđenja. U dugom slučaju koji je varijacija na istu temu, (nekada i u još borbenijem vidu) nastavljaju da zagovaraju po Zapad revoltirajuće stavove, ali deluju neproduktivno njima u prilog, i time od evroatlantskih moćnika kupuju prostor za opstanak. Pragmatičnom Vašingtonu važno je da se rodi miš, ma koliko se zbog reči tresla gora. One nerviraju Amerikance, ali bez obzira na to, preko samih po sebi načela spremni su da pređu.

OSNOVANOST REAL-POLITIKE

Legitiman je stav Rusije da ne želi da se meša u srpsku unutrašnju politiku. Međutim, pitanje je da li je za nju takav stav svrsishodan. Jer, kuću je ipak bolje braniti u tuđem dvorištu nego na sopstvenim vratima. Pohod Evroatlantista na Istok neće se zaustaviti. Narandžasti udari na politički sistem Rusije ne odvija se pravolinijski. I kada se sa tim naizgled prestaje, samo se čeka pogodnije vreme kako bi se na drugi način nastavilo sa starim aktivnostima. Tako stoje stvari i sa raznim vidovima spoljnopolitičkog ataka na ruske geopolitičke interese, kako u širim razmerama, tako i u „bliskom inostranstvu“ (što je za Moskvu posebno opasno). 

Racionalno je što Rusija na neki način želi da dobije vreme da što više ojača pre nego što se upusti u geopolitičke poduhvate opsežnijih razmera van postsovjetske makro zone. Svakako je na mestu to što joj je prioritet da ubrza konsolidaciju pa i dalji razvoj integracionih procesa na prostoru nekadašnjeg SSSR-a, te da još odlučnije krene putem reindustrijalizacije i na drugim dugoročno održivim osnovama jačanja privrednog potencijala. Ruskoj Federaciji treba naredna decenija „mira“ i da bi okončala započeti posao u vezi sa modernizacijom armije. U takvim okolnostima, osim ako direktno nisu napadnuti njeni vitalni interesi, ne treba joj preveliko zatezanje odnosa za Zapadom. 

Njegova moć se smanjuje ali daleko je od male. Uz to, shvatljivo je što Moskva ne želi ni da klackalica baš potpuno pretegne ka dalekim istočnim meridijanima. Bez obzira na dobre odnose sa Pekingom, odgovara joj istinski policentrični svet, u kome bi i Zapad imao zapaženo mesto. Kremlj to želi kako bi bila izbegnuta kako globalna, tako i kontinentalna (azijska)  hegemonija Kine, sa svim posledicama koje bi to moglo da ima po Rusiju. Stoga, velika slovensko-pravoslavna zemlja, braneći čvrsto svoje primarne interese, koliko god je to moguće, izbegava da Amerika na njoj lomi svoje delimično trule ali još oštre zube, dok Kina bez uznemiravanja jača, potencijalno i na njenu štetu. 

Kada sve to projektujemo na srbski slučaj, jasno je da Moskvi za sada ne namerava da uđe u zonu većih rizika zbog Balkana. Razuman je njen stav da se zadrži u domenu podrške Srbiji – ko god je vodio – u vezi sa njenim legitimnim težnjama koje proizlaze iz međunarodnog prava. A ne da u regionu njene neosporne dominacije, Americi baci rukavicu u lice energičnim mešanjem u srpsku političku zbilju, odnosno nedvosmislenom podrškom našem otvorenom i prikrivenom „pokretu otpora“, tj. partijskim i nepartijskim činiocima koji se energično opiru okupaciji, odnosno nastoje da kroz društveno-političke procese oslobode naš komad Balkana, te zemlju Srbiju ponovo pretvore u suverenu državu Srbiju (a danas je ona to samo nominalno). Ipak, „medalja“ o kojoj smo govorili ima i drugu stranu.

RUSKA PODRŠKA DEMOKRATIZACIJI SRBIJE

Samo nacionalna Srbija može da bude pravi saveznik Rusije. No, nedvosmislena intervencija Moskve na način koji vodi oslobođenju naše zemlje, za sada je po nju suviše rizična i otuda ne treba da joj se nadamo. Dopalo se to nama ili ne, logično je da Rusija pre svega gleda svoje interese. Ali, ipak imamo pravo da primetimo i ukažemo ruskim prijateljima, da oni ne bi bili ugroženi i ako bi ruska uloga u Srbiji, na specifičnim osnovama, bila dosta aktivnija. Tako bi više pomogla i sebi, i nama. 

Jedno je direktno mešanje u srpsku unutrašnju politiku – što nesumnjivo radi Zapad – a drugo je podrška stvaranju demokratskog ambijenta. Zapad o tome mnogo priča, a ništa na tom planu ne čini. Iza demokratskih bajki vešto se krije istina, a ona je da Vašington i Brisel na neokolonijalni način radi u prilog svojih srbskih favorita. Da sistematski – u duhu nekadašnjih „Gladio operacija“ iza kojih su stajale američke vojne i civilne službe, a kojima je bio cilj da za SAD nepodobne partije ne dođu na vlast u Italiji tokom 50-ih i 60-ih godina XX veka – podržavaju one koji bez okolišenja prihvataju da služe evroatlantskoj postmodernoj okupaciji, a satanizuje iole aktivnije patriotske činioce srbskog političkog života. Ostali naši društveno-politički faktori nalaze se negde između, u stalnom strahu da će se naći pod zapadnim udarom, što im nameće autocenzuru i parališe nacionalnu energiju. Tako vodeće zemlje Zapada ne samo da porobljavaju Srbiju, već i kompromituje koncept građanskog društva i demokratije. Možda u njih istinski veruju, ali samo kada se radi o njihovim narodima. Za „primitivne“ Balkance i druge stanovnike „periferije“ privilegovanog dela sveta, dobar je i jeftini privid demokratije.

S druge strane, dok Zapad tako radi, Rusija ne samo da bi mogla, već sam uveren da bi i morala, iskreno da podrži demokratizaciju Srbije. Nije nužno da staje na bilo čiju stranu, već da doprinese da politički život kod nas bude što više u skladu sa proklamovanim načelima (u vezi sa čim Zapad, koji kod nas postupa antidemokratski, stalno pridikuje Rusiji kada se radi o stanju koje vlada u njoj). Veće prisustvo, i to na objektivnim a ne propagandnim osnovama, ruskog faktora u medijskoj i NVO sferi, neizostavno bi pomogao razvoju istinskog pluralizma u Srbiji. Zašto kod nas ne bi postojao neki Ruski institut za demokratski razvoj ili Centar za promociju i zaštitu ljudskih prava? Zašto ne bi imali neku televizijsku stanicu ili novine u ruskom vlasništvu? Što Rusija ne bi imala veću ulogu u nadgledanju naših izbora? Nema razloga da sve to bude monopolisano i zloupotrebljeno od strane SAD i nekih država EU.

TRANSPARENTNI MARŠ SLOBODE

Nije potrebno – da još jednom to ponovim – da Rusi navijaju za bilo koga, već da pomognu da se čuju različiti glasovi, te da bude manje prostora za razne vidove predizborne i postizborne manipulacije. Za patriotski deo srpske političke scene i generalno javnosti, i to je dovoljno. Već malo manje nefer politička utakmica od ove koja se odigrava, bila bi veliki korak napred. Marginalizovana i gurnuta u apatiju većinska Srbija još nije obolela od nacionalnog mazohizma. Dovoljno je da prepozna da ponovo ima šansu, i počeće da se budi, što bi se brzo reflektovalo na stanje na političkoj pozornici. Sa malom, istinski demokratskom, pomoću Rusije, to bi se zasigurno desilo i tako bi otpočeo proces oslobađanja Srbije. On se ne bi odigrao preko noći, ali bi munjevito otpočeo i kontinuirano se odvijao. Srbija bi usled toga brzo postala drugačija od ove današnje, i, ako već do nešto većih globalnih strateških promena ne može da bude ruski saveznik, svakako bi bila korektan partner Moskve. 

Svime rečenim, iako bi Rusija sigurno revoltirala neke zapadne krugove, ne bi učinila ništa što bi bilo doživljeno kao njen mirnodopski pohod na Balkan. Štaviše, transparentan proces podrške demokratiji koji se u ovom tekstu predlaže, svakako bi mogao da ima i propagandnu dimenziju, kao u samoj Rusiji i njenom okruženju, tako i nemalom broju država EU koje nisu dubinski antiruski nastrojene. Ruskoj Federaciji koja bi, bar negde van svojih granica, postala rasadnik političkih sloboda, mnogo bi bilo teže pričati o nedemokratičnosti i mešati se u njenu unutrašnju politiku! S druge strane, da dodatno istaknem, kada se radi o Srbiji, osipanje i demoralisanje patriotskih činilaca, i sa njim povezano narušavanje dugoročnih ruskih pozicija, bilo bi zaustavljeno. Svakako bi brzo započeli i reverzibilni procesi. 

STRATEŠKE IGRE

Rusija se, pošto je nedavno odbila predsedničko-izbornu ofanzivu na njene političke institucije, sada očito trudi da dobije pauzu u velikoj igri na evroazijskoj „šahovskoj tabli“. To njeno rukovodstvo radi kako bi zemlja iznutra ojačala i zaokružila integracione aktivnosti na planu povezivanja ruskog istorijskog prostora. Ta taktika ne bi bila ugrožena ako pragmatičnim, neagresivnim pristupom, Kremlj povuče poteze kojima će povećati prostor za aktivan opstanak srbskih patriotskih snaga. Time radi i u prilog svojih aktuelnih interesa, a stvara osnov i za realizaciju mnogo većih, kada za to dođe vreme.

Kratkoročno gledano, za ruski biznis i energetsku geopolitiku, nije isto da li ima prijateljsko medijsko i državno-pravno okruženje u Srbiji, ili stvari stoje oprečno. Ako to bude slučaj – ka čemu se ide ako se ne napravi odlučan iskorak – ni NIS neće postati energetski lider regiona, kao što to u rusko-srbskom interesu želi Moskva, a kamoli da će Srbija biti plodno tle za svestrano bujanje ruskih poslovnih aktivnosti, pa i regionalna odskočna daska za rusku privredu. 

Dugoročno, ne samo da ima vojno-politički značaj da li su srpske zemlje uvučene u NATO te je tako zaokruženo njegovo dvorište, ili – što je nesumnjivo mnogo povoljnije za Rusiju i ODKB – bugarsko-rumunski atlantski koridor ima slobodnu zonu iza „leđa“ i tako je strateški izuzetno ranjiv. Danas klasični vojni postulati nemaju uvek odgovarajući značaj u našem regionu, ali stvari se menjaju. Ono što danas ne deluje previše važno možda uskoro dobije prioritetnu ulogu. 

EVROATLANTSKO PREPARIRANJE 

Na rečeno nadovezuje se još nešto: uveliko je na dnevnom redu pitanje evroatlantskog prepariranja srbskog identiteta. Već do sada je snažna antinacionalna i antiruska propaganda „Antisrbije“ i Zapada, ostavila tragove u domenu svesti mnogih Srba. Šta će se desiti ako sledećih deset ili dvadeset godina, i to svakim danom sa sve većim uplivom u državni obrazovni sistem, budu vaspitavali Srbe u antiruskom duhu, odnosno od pripadnika našeg naroda budu pravljeni evroatlantski janičari? Bez obzira na sve elemente dugog trajanja (vera, kultura, vojno-političko nasleđe, poreklo) koji povezuju Ruse i Srbe, za 15-20 godina teško da ćemo moći da govorimo o danas još vrlo živoj rusofiliji većeg dela srbskog naroda. 

To je loše iz ugla svih Srba koji vole svoju zemlju, jer se naš narod transformiše u ono što nikada nije bio i tera da slabljenjem veza sa Rusijom radi sebi na štetu. Savezništvo sa Ruskom Federacijom veoma je važno da bi u budućnosti, u promenjenom vojno-političkom okruženju, došli u priliku da bar relativno povoljno rešimo „srbsko pitanje“. Opet, distancirajući se od Moskve, cementiramo nepovoljan položaj koji su nam SAD, Nemačka i još neke zapadne sile nametnule od 1995. do 2008. godine (sa tendencijom daljeg pogoršanja). 

Gušenje srpske rusofilije, iz već navedenih razloga, nije ništa manje loše ni za interese Rusije. O tome bi, čini mi se, više trebalo da se razmišlja u Moskvi. A nikako njeni predstavnici, čak i jako posredno, ne bi smeli da učine bilo šta što ide u prilog vladajućih, ma koliko se pretvarali, po delima antiruskih snaga. Primera radi, prisustvo bilo kog značajnijeg ruskog državnog funkcionera na ma kakvom događaju u Srbiji u predizbornom periodu, koji bi režim putem svojih propagandnih mehanizama prikazao srbskom narodu kao akt u prilog izgradnje dobrih rusko-srbskih odnosa, imao bi veoma loš efekat. To bi bio doprinos izbornoj pobedi vladajućih antiruskih i antisrbskih snaga, a one će srednjoročno a kamoli dugoročno anulirati bilo koji aranžman koji taktički sklope i realizuju sa Rusijom. Koji dan pre izbora režim je spreman da sa Ministarstvom za vanredne situacije RF otvori bazu u Nišu, a gotovo sutra – kada posle izbora počnu da ispunjavaju zadatak postavljen sa Zapada da Srbiju radikalno udalje od Moskve – tu će se verovatno smestiti NATO borbene snage, a ne ruske jedinice za suzbijanje posledica elementarnih nepogoda. Neshvatljivo 

„EVROPSKE VREDNOSTI“ SA ISTOKA ILI POLJSKI PUT?

Svaka velika država želi da ima što više „akcija“ u vladama zemalja za koje ima interes, ma ko sedeo u njima. Smešno bi bilo načelno reći da u tome nema političke mudrosti. No, treba ipak imati u vidu da se iz „suve drenovine“ ne da iscediti bilo šta. Tako ni Rusi ne mogu ništa dobro da očekuju od DS-a, G 17 plus a kamoli – ako na izborima prevare dovoljno veliki broj građana, a posle njih američka ambasada dobro odradi svoj deo posla – njihovog očekivanog postizbornog partnera u Vladi, LDP-a. Neozbiljno je odreći se uticaja tamo gde on realno može da postoji, ali je takođe to i težiti mu na način za koji je uveliko jasan da je jalov.

Čim je Srbija dobila kandidaturu za EU, Jaelko Kacin je rekao da Rusija više ne može da bude njen ozbiljan partner u bilo kojoj oblasti od strateškog značaja (od ekonomije do politike). Poljaci su otvoreno tražili da moramo da se solidarišemo sa istočnom politikom Brisela, što znači da ćemo, ako prihvatimo njihova pravila igre, biti dužni da pitamo Varšavu i Viljnus kako da se odnosimo prema Moskvi (za Nemce, razume se, ne važe takvi EU standardi; oni kao veliki igrači mogu da razvijaju dobre odnose sa Rusijom). 

Sve to će brzo imati drastične posledice na rusko-srpske veze. Sadašnja vlast ih već uveliko tiho blokira. Jasno je šta će se dešavati u budućnosti, tj. da je samo pitanje trenutka kada će početi da ih i otvoreno (asimetrično) kida. To Kremlj ne bi trebalo da zanemari. Niti da previđa da protektorat Srbija i zemlja Srbija nisu isto. Moskva iskreno nudi ruku prijateljstva i saradnje državi Srbiji (a ne ma kojim, pa čak i prema Rusiji prijateljski nastrojenim, političkim snagama ponaosob), ali „naša“ država je trenutno u mnogome kulisa iza koga se krije okupaciona uprava velikog prekookeanskog „brata“. Zato će ruska ruka, suštinski, ostati da lebdi u vazduhu dok Srbija ponovo ne postane srbska država bar onolik koliko su nacionalne današnja Bugarska ili Češka (i one su načete anacionalnim mondijalizmom ali ipak nisu prešle crvenu liniju samodestrukcije kao žuta Srbija). A za to ništa više nije potrebno od istinskog demokratskog ambijenta koji bi omogućio narodu da koliko-toliko misli svojom glavom i izabere onu vlast koja mu je po volji (ili bar najmanje mrska).

GREŠKE I KAJANJE

Zato je krajnje vreme da se u sferi meke moći – kako sam već rekao, na način koji pogoduje onome što bi u teoriji trebalo da budu „evropske vrednosti“ a ne nakaradnoj NATO-vskoj interpretaciji istih koja se nama natura – ruski faktor aktivira u Srbiji. U protivnom, Rusija će ostati zatočenik opasne iluzije da može da se sporazume sa tuđim slugama koje su ustoličene da vladaju Beogradom. Njihovi gospodari će nesumnjivo, povremeno, sa Rusijom direktno praviti kompromise, ali to neće dopuštati svojim srbskim pionima, odnosno opsežnije neće puštati Rusku Federaciju u zonu svoje balkanske dominacije, pogotovo dok u njoj postoji prorusko raspoloženje kao što je to još slučaj sa srbskim zemljama. Štaviše, usiljeno će se trudiće da to raspoloženje iskorene pre nego što Rusija u punom opsegu ojača. Tome će pogodovati i to što će usled pasivnosti Moskve, neminovno, doći do razočarenja nemalog dela srbskih patriota u Rusiju.

Usled svega toga, prostor za rusko balkansko delovanje biće bespovratno mnogo manji. Paradoks će biti u tome što će interesovanje, u budućnosti, dodatno osnažene Rusije – koja je će posle okončanja otpočete faze obnove, biti rada da ide dalje – za dinamiziranje prisustva na srbskom državno-etničkom prostoru biti znatno veće nego sada. Kada modernizuje svoj ekonomski podsistem i poveže pokidane konce na području „istorijske Rusije“ (nekadašnja teritorija Imperije Romanovih i SSSR-a), Balkan će za dalje jačanje globalne uloge Moskve dobiti mnogo ozbiljniji značaj nego što ga danas ima (možda je čak i nezaobilazna karika za reafirmisanje njene globalne uloge). No, zbog njenih propusta, biće mnogo dalje od nje nego ove 2012. godine. Kako je neko s pravom rekao, pod kapom nebeskom nema ničeg novog. Samo Srbi i Rusi to prečesto zaboravljaju, i tako propuštaju dobre šanse. Nadam se da Moskva ovaj put, ipak, neće napraviti takvu grešku!