Resitovanje na čikaški način

U Vašingtonu 11. aprila počinje dvodnevni susret ministara inostranih poslova velike osmorice, na kojem se planira priprema za majski samit u Kemp-Devidu i NATO u Čikagu.

Pripremi za planiran u drugoj polovini maja u SAD-u samit Velike osmorice i NATO posvećen je  susret ministara inostranih poslova velike osmorice, koji počinje 11. aprila u Vašingtonu. Predstojeće majske akcije moraju da postanu ključni forumi, posvećeni problemima svetske bezbednosti ove godine. Od njihovih odluka direktno zavise perspektive razvoja rusko-američkih odnosa. Hoće li resitovanje imati novu stimulansu – ili će geopolitičku klimu određivati protivrečnosti između Moskve i Vašingtona u problemima PRO, Iran ili Sirija? Komentar našeg posmatrača Petra Iskenderova.

Glavnim dostignućem Baraka Obame se smatra resitovanje odnosa s Rusijom. Američki predsednik i nobelovac Barak Obama je više puta izjavljivao o privrženosti ideji nenuklearnog sveta. Pored toga u periodu njegovog predsedništva nije se smanjio broj lokalnih konflikata. Baš obrnuto: iza vojne operacije NATO u Libiji, koja je  bacila zemlju u stanje haosa i anarhije slični scenario postaje sve vidljiviji u Siriji. I Iran je sve bliži tome da postane žarište krupnog regionalnog rata.

Upravo objektivna zainteresovanost današnje administracije SAD za učvršćenje  partnerstva s Rusijom po ključnim pitanjima omogućuje nadu na postizanje bilateralnih komporomisa. Podrška Rusije u regionalnim problemima, kao što su Iran i Avganistan, za SAD je neophodna, - istakao je u intervjuu Glasu Rusije zamenik direktora ruskog Instituta političke i vojne analize Aleksandar Hramičihin.

Danas NATO nastavlja operaciju u Avganistanu. Alijansa ne može da od nje odustane iz političkih razloga. Pri tome je upravo Rusija u današnjoj situaciji važna tranzitna zemlja za isporuke kontingentima zemalja-članica NATO-a, razmeštenim u Avganistanu. Zato je partnerstvo s Rusijom u današnjim uslovima zaista važno i za NATO, i za same SAD.

Američki mediji dosta uzdržano procenjuju perspektive razvoja rusko-američkih odnosa tokom narednih meseci. Zaista,  u godini predsedničkih izbora – 2012. za obe države je teško računati na neke spoljnopolitičke prodore. Doduše, u stavovima zemalja ima jedna važna nijansa. Teško da  neko sumnja u principijelni kontinuitet spoljnopolitičkog kursa Rusije posle povratka na taj položaj Vladimira Putina, dok kontinuitet kursa na risitovanje od strane samih SAD izaziva ozbiljne sumnje. Ostaje da se nada na  diplomatsko iskustvo «mirovnjaka» Obame i njegovo shvatanje neophodnosti svestrane saradnje s Rusijom.