Ratni zločinac Josip Broz Tito

  Od najvernijih dokumenata, koji i dokazuju Brozovu genocidnu politiku kako protiv Srba-komunista tako i protiv Srba-monarhista, izdvajamo upravo njegove originalne naredbe koje se i dan danas mogu pročitati u originalnoj verziji.

J. B. Tito je uputio Štabu Crnogorsko-sandžačkog partizanskog odreda 14. februara 1942. ovo naređenje, koje predstavlja klasičan primer ratnog zločina, u integralnoj verziji glasi:

"Morate obavezno strijeljati sve one koji su potpomagali četnike i bili naklonjeni njima. Isto tako rasčistite sa labavim i kolebljivim elementima. Pri svemu tome morate biti potpuno energični i bez svakog milosrđa. Strijeljajte masu onih koji su bili prešli iz partizana na stranu četnika. Poslije tog strijeljanja oni koji ostanu neće više pomisliti da tako nešto naprave... 
Pored ovog, obavezno morate sprovesti mobilizaciju ljudstva u bjelopoljskom srezu. One koji se ne bi javili strijeljajte... 
Upamtite da je sada za nas važnije ubiti i rastjerati četnike nego Talijane." 
Ovo naređenje ne samo što nije uništeno, nego je objavljeno u "Sabranim delima" J. B. Tita, tom 8, strane 206-208.

Drugo naređenje Tito je 10. marta 1942. poslao Glavnom štabu za Crnu Goru i Boku, a ono glasi: 
"Likvidaciji četničkih bandi i pete kolone morate posvetiti svu pažnju. Protiv četničkih bandi u Vasojevićima morate mobilisati što više ljudstva. Kada to četničko uporište likvidirate, sve će ostalo ići lakše... Vi morate pribjeći represalijama protiv četnika. Morate paliti izvjesne kuće okorelih zlikovaca i razbojnika, a obavezno sve kuće četničkih vođa i kolovođa. Sva njihova imanja treba konfiskovati." 
"Zbornik dokumenata" (tom 2, knjiga 3, dokument br. 34).

Original je čuvan u Arhivu Vojnoistorijskog instituta u Beogradu, fond NOR-a, kutija 2, registarski broj 16-2. Uklonjen i verovatno i uništen

Titovo naređenje Crnogorsko-sandžačkom odredu od 5. februara 1942: 
"Likvidirajte sa svim četničkim bandama na vašoj teritoriji... Likvidirajte sve špijune, petokolonaše, razbijače narodne borbe na vašoj teritoriji. Sva njihova imanja konfiskovati."

(Zbornik, tom 2, knjiga 2, 323-324.)

U istom duhu naređivao je i zastupnik Titovog Vrhovnog štaba, Velimir Terzić, 21. decembra 1942: 
"Protivu četničkih sela, kao što su Šahovići i druga koja ste spomenuli u svom izveštaju, koja služe kao četnička skloništa, gnezda i otporne tačke - treba da preduzmete oštre i nemilosrdne mere... (Sve četnike) ili u borbi ili van borbe, kao i njihove pomagače i zaštitnike, treba likvidirati na licu mesta."

(Zbornik, tom 2, knjiga 7, 151.)

U govoru jednoj srbskoj jedinici od 7. januara 1943, ovako je hvalio svoje najbolje ubice Srbe-komuniste kako ubijaju svoje sunarodnike, pa čak i rođake : 
"Ruka nije zadrhtala ni kada se trebalo obračunavati i sa rođenim ocem, ako je on prišao izdajnicima četnicima."

(Zbornik, tom 2, knjiga 8, 359.)

Tito je najviše vodio računa da komunisti ratuju najviše protiv Srba.

Ovako je reagovao na manji sukob partizana sa šiptarima na jugoistoku Crne Gore, , depešom od 21. oktobra 1943, prekorio svog komandanta Peku Dapčevića: 
"Niste trebali da se zakačite sa Albancima, već ste vaše snage morali uperiti prema Srbiji. To je najvažnija strateško-politička zadaća sadašnjice da se onemogući Draža".

(Zbornik, tom 2, knjiga 10, 397-398.)

Partizane Tito je isto tako sprečavao da se sukobljavaju sa okupatorom, za račun borbe protiv četnika.

"Najhitnije likvidirati četnička uporišta na Tromeđi, s tim da se sada ne napada lička pruga",

stoji u njegovom naređenju 1. proleterskoj diviziji iz oktobra 1942. godine. (Zbornik, tom 2, knjiga 6, 320.)

Tito, Ranković i Žujović poslali su 29. marta 1943. sledeće pismo sekretaru Pokrajinskog komiteta za Bosnu i Hercegovinu: 
"Sa 6. brigadom, pojačanom sa delovima Majevičkog odreda ili Fruškogorskog, hitno se prebacite između Goražda i Međeđe na sandžačku stranu i čistite teren od četnka u pravcu Zaborka i Čajniča... Na svome putu, tj. prilikom prebacivanja, ne sukobljavajte se sa Nemcima, ne preduzimajte nikakve akcije na pruzi, jer je to u interesu sadašnjih naših operacija... Najvažniji naš zadatak sada jeste uništenje četnika Draže Mihailovića i razbiti njegov upravni aparat, koji predstavlja najveću opasnost za dalji tok narodnooslobodilačke borbe."

(Zbornik, tom 2, knjiga 7, 271.)

Telegramom od 14. aprila 1943. godine, Tito naređuje 1. proleterskoj diviziji: 
"Za sada nikako ne napadati Goražde, niti dolaziti u sukob sa tim garnizonom, kao ni sa ostalim nemačko-hrvatskim posadama u dolini Drine."

(Dedijer, Dnevnik, tom 2, 432.)

Svom 1. i 2. korpusu, Tito je 5. septembra 1944. godine objašnjavao cilj "oslobađanja" Srbije: 
"Upamtite da je u celokupnoj ovoj operaciji osnovni zadatak likvidacija četnika D. Mihailovića i nedićevaca, kao i njihovog aparata."

(J. B. Tito, Vojno delo, knjiga 1, 273.)

Tito je održavao dobre odnose sa ustašama, što se vidi iz sledećeg dokumenta: 
"Prodrli smo u kraj u kojem u selima ima ustaških elemenata (Rakitnica, Bjelemić i Ledići, gde su ustaške straže). S četnicima smo završili u prvom naletu. Stigao je i bataljon koji je doneo hranu petoj brigadi. Naišli smo u šumi na jednog seljaka sa ustaškom kapom. Sela se nalaze na sat i po odavde. Poslali smo im pismo u kojem ih obaveštavamo da nastavljamo svojim putem i da ih nećemo dirati."

(Dedijer, Dnevnik, tom 2, 368-369, 202.)

Izveštaj generala Paula Badera Vermahtu od 10. aprila 1942: 
"Izgleda da je četnička grupa Dangić jako razbijena u borbama sa hrvatskom vojskom i ustašama u sadejstvu sa komunistima, tako da Dangić sada može da postigne samo lokalne uspehe."

(Zbornik, tom 12, knjiga 2, strane 276-277.)

Koliko je ova ustaško-partizanska saradnja bila kobna po srbski narod Istočne Bosne, kazuje

Izveštaj pukovnika Eriha Keviša od 20. aprila: 
"Prelazak srbskih izbeglica, skoro isključivo žena i dece, preko Drine u Srbiju nije se delimično mogao sprečiti zbog slabo posednute granice na Drini. Hrvatske ustaške i muslimanske jedinice poklale su veliki broj izbeglica koji su hrlili ka Drini, a delimično ih pobacale u reku. Među onima koji su pobegli u Srbiju hara glad i pegavi tifus."

(Zbornik, tom 12, knjiga 2, 306-307.)

Kardeljevo monstruozno pismo Brozu od 2. avgusta 1941: 
"Kod nekih drugova postoji bojazan od represalija (ne u rukovodstvu), od uništenja sela i ljudi itd. Baš taj strah najviše koči odlučnije pristupanje mobilizaciji hrvatskih sela. A ja držim da će baš represalije prebaciti hrvatsko selo na stranu srbskog sela. U ratu se ne smijemo plašiti uništavanja čitavih sela. Teror će bezuslovno dovesti do oružane akcije. U tom duhu smo i donijeli sada naše konkretne zaključke... Obrazovati odrede zajedno sa mačekovcima. Treba izazvati njihovu akciju. Teror protiv mačekovaca podići će tek čitavu Hrvatsku u otpor."

(Zbornik, tom 2, knjiga 2, 31.)

Tito nije poslušao Kardelja, ali ovo monstruozno pismo svedoči o njihovoj genocidnoj politici prema Srbima. Inače, ne može se pronaći nijedno naređenje J. B. Tita koje bi se kosilo sa hrvatskim interesima. 
Titovi najbliži saradnici takođe su vodili genocidnu politiku protiv Srba i to nisu krili.

Kada je 12. avgusta 1941. Svetozar Vukmanović Tempo dobio pismo Đure Pucara o pokolju 650 ljudi, žena i dece u okolini Prijedora, posle čega se očekivalo da će Nemci uzeti Srbe u zaštitu i ukinuti ustašku vlast, on je odgovorio: 
"Mnogo više me je zabrinula vijest da su okupatori išli na ukidanje ustaške vlasti u Prijedoru i da je čitavu vlast u gradu preuzela regularna vojska NDH. Ukoliko okupator počne stvarati stanje u kome će se prema Srbima primenjivati neki pravedniji zakoni, to može da pokoleba veliki dio seljačkih masa i da ugrozi razvoj oružane borbe."

(Svetozar Vukmanović Tempo, Revolucija koja teče, strana 210.)

U pismu Titu od 28. aprila 1942. Rade Hamović otvoreno govori o "veselju" zbog ubijanja Srba: 
"Sjutra sudimo trinaestorici lica radi pljačke u Borču. Nadam se veselju - biće valjda polovina za strijeljanje. Zamah drugova iz Hercegovine je obuhvatio i nas, jer zaista se ne može nikuda dok se najprije u korjenu ne samo likvidira peta kolona, nego i oni koji će da to budu za još 20 godina... Sve te petokolonaše ćemo da nemilosrdno pobijemo. Sutra baš reorganizujemo Obaljski bataljon. Smijenili smo sve dosadašnje starešine, a sjutra ćemo da mnogima i sudimo i zauvijek presudimo."

(Zbornik, tom 4, knjiga 4, dokument broj 104.) 
Pljačka koju Hamović pominje je, inače, izmišljenja. Ovih 13 Srba-partizana streljani su u odmazdi što su naneli gubitke ustašama prilikom napada na njihovu boračku tvrđavu. Pošto je najzad popustio pred srbskim pritiscima da se ovo zloglasno uporište napadne, Tito je napravio plan da se ustaška glavnina bezbedno povuče, a onda je grupu partizana optužio za "saboterstvo".

(Savo Skoko, Krvavo kolo hercegovačko, knjiga druga, strane 298-320.)

Proleća 1942, u Hercegovini, komunisti su likvidirali toliko mnogo srbskih civila, da su ih u jednom selu napale goloruke žene. Komandant napadnutog Kraljevačkog bataljona 1. proleterske brigade, ovako opisuje taj događaj: 
"Slušajući ove nesrećne srpske žene, koje su se usudile da golim rukama nasrnu na mitraljez, svesne toga kako se sve ovo može završiti, pokušao sam da dođem do odgovora na zagonetno pitanje. Sve je, međutim, bilo uzalud. One nisu htele ni jednu jedinu reč da izuste. Iz očiju im je sevala neodoljiva mržnja. Ostala je i takva i ona koja je životom morala da plati pokušaj ne samo da moralno do prezira unizi Kraljevački bataljon 1. proleterske brigade, nego čak i da dovede u pitanje i njegov opstanak."

(Pavle Jakšić, Nad uspomenama, knjiga 1, strana 235.)

Naređenje koje je u ime J. B. Tita izdao Arso Jovanović, 27. decembra 1941. godine. Pod tačkom 3, u ovom naređenju se kaže: 
"Protiv okupatora komunističke jedinice ne mogu se boriti, zato što je okupator isuviše jak, što je sposoban i spreman da uništi jednim zamahom celokupnu našu organizaciju..." 
Tačka 4 glasi: 
"Takođe i sa ustašama besmisleno bi bilo da se vodi sa naše strane ma kakva vojna akcija s obzirom na njihovo moderno naoružavanje od strane okupatora, a drugo što ustaše u ovom po nas zgodnom vremenu istrebljuju srbski narod koji je u ogromnoj većini protiv nas..." 
Tačka 9 deluje nestvarno: 
Ovo naređenje prvi put je objavio Radivoje N. Brajović u "Amerikanskom srbobranu" br. 1128, od 2. avgusta 1955. godine.

"Mi se nikad ne možemo odreći upotrebe svakog lukavstva, svake podvale i prevare, svakog nezakonitog puta, ili metode, gaženja zadate reči i izobličenja same istine."

(Lenjin, "Dečje bolesti komunistkomunističkih levičara", knjiga 15, Moskva 1920.)