Rusija računa na male satelite

Rusija pravi projekte za male satelite, uključujući i nanosatelite (do 10 kilograma). Efikasno rešavajući u kosmosu mnoge zadatke ovi aparati značajno pojeftinjuju svoje uvođenje u orbitu zahvaljujući primeni lakših raketa-nosača.

Na geostacionarnim orbitama su potrebni moćni retranslatori, dakle, moćni i teški energetski blokovi za njihovo napajanje. Tako da se bez višetonskih aparata ne može. Međutim, u nizu slučajeva težina se može bitno smanjiti zahvaljujući svođenju sistema za opsluživanje na minimum. Svoj prvi nanosatelit Rusija je lansirala još 2005. godine, kaže generalni direktor kompanije «Ruski kosmički sistemi» Jurij Urličič:

- Lansirao ga je kosmonaut Saližanov Šaripov sa MKS: Za ovaj satelit smo napravili skoro tuce novih tehnologija, sistema za prenos podataka i senzora. Uključujući i stvaranje sistema za upravljanje preko jednog kristala.

Naći će se mnoštvo mogućnosti za primenu malih aparata, nastavlja Jurij Urličič:

- Napravićemo satelit za automatski identifikacioni sistem na moru. U poluprečniku od 30 morskih milja svi brodovi vide jedni druge i luku. U uskim moreuzima ovo pomaže brodovima da se ne sudare. Tako se rešavaju pitanja bezbednosti na moru. Sistem se može primeniti i za naše velike reke i za Severni morski put. On može biti i globalni u okviru celog svetskog okeana. Drugi primer je korišćenje super malog aparata kao elementa u niskom letu u globalnom sistemu za spasavanje «Kospas-Sarsat». Dalje je metereologija, upozoravanje na zemljotrese.

Izvesni vesnici ovih prirodnih nepogoda su odavno poznati: povećana seizmička aktivnost i koncentracija radona, promena nivoa podzemnih voda, uznemirenost životinja. Po rečima Jurija Urličiča, ruski naučnici su primetili još jedan faktor:

- Radeći na GLONAS videli smo da se u jonosferi pred zemljotres menja koncentracija slobodnih elektrona. 7 sati pre nesreće u Japanu u martu prošle godine videli smo nešto kao blesak iznad budućeg epicentra. Da se ne bi postavljalo mnoštvo seizmičkih stanica mi predlažemo da se u kosmos lansiraju mali aparati koji bi mogli međusobno da se povežu mereći kašnjenje singala u jonosferi.

Mali aparati još mogu da snimaju Zemlju, da reemituju amaterske radio veze, da vrše istraživanja za univerzitete. Na niskim orbitama se ponašaju kao komadi kosmičkog smeća – relativno brzo smanjuju visinu, ulaze u čvrste slojeve atmosfere i sagorevaju u potpunosti. Međutim, to čak može da predstavlja njihovu prednost: obavivši svoje zadatke ovakvi sateliti neće zagađivati prostor oko zemlje, gde ionako leti na hiljade ostataka raketnih stupanja, utihnulih satelita i njihovih krhotina.