Ruska realnost nije američki san

 Možda će ovo ličiti na bajku. Decembar 2011. godine, predizborna kampanja u Rusiji. „Opozicija“ organizuje mitinge i šetnje (poznate su nam te šetnje) po Moskvi. Vladimir Putin se nalazi u studiju nekog TV kanala i preko linka odgovara na pitanja ljudi iz cele Rusije. Pitanja su stizala i elektronskom poštom, voditelji se muče, da li postaviti već napisano pitanje ili ići na uključenje….

Uključuje se Ural. Fabrika UralVagonZavod, Nižnij Tagil, Sverdlovska oblast. Neću propustiti: Sverdlovska oblast je oblast Jekaterinburga. Gradu je vraćen stari naziv, iz vremena koga mi nazivamo vremenom carske Rusije, ali Sverdlov nije zaboravljen. Isto tako imamo Sankt-Peterburg i Lenjingradsku oblast. To znači, Lenjin, kakav je bio, šta god da je uradio, postojao je, i grad se zvao Lenjingrad i nema zaborava. Dakle, UralVagonZavod. Stoji čovek, drži mikrofon, nema pitanja. Kaže: „Ovo je fabrika koja je važna za državu. Mi ovde radimo. Imamo porudžbine. Imamo na šta da budemo ponosni. A poručujemo Vam sledeće: ako milicija u Moskvi, koja se sada zove policija, ne može da izađe na kraj sa opozicijom i mitinzima, eto mene sa momcima, mi ćemo doći u Moskvu i sredićemo to“.

Nasmejao se Putin. Nasmejali smo se svi, kako i ne bismo.

Sledeći put sam istog čoveka videla kada su predsednički izbori u Rusiji bili završeni. U Putinovom izbornom štabu Vladimir Vladimirovič sedi ispred ekrana, a tamo – opet UralVagonZavod i opet isti čovek čestita. Čestita i kaže da je narod pokazao svoju volju. Za Putina nije glasalo malo više od dvadeset odsto ljudi. Ni trideset. Ni četrdeset. Ima na ovoj planeti još naroda koji zna šta ne želi. Možda je i važnije znati šta nikako ne želiš, nego zamišljati želje. E, tada Putin nije ostao dužan. Rekao je, u direktnom prenosu, pred celom Rusijom, poslovođi u proizvodnoj hali: „Vi ste pokazali šta je radnik u Rusiji. Pokazali ste da ste intelektualno za dva koplja iznad onih koji misle da su Bogom dati. Iznad svakog brbljivca i neradnika. Reč koju je upotrebio za neradnika može se prevesti i kao džabalebaroš (bez namere da ističem prevodioca u sebi, ovo je važno). I tako je kvalifikovao i „opoziciju“. I zahvalio se ljudima iz fabričke hale na Uralu na podršci. I obećao im je da će ih posetiti. I nas je opet nasmejao. Svako bi pomislio da je samo obećao, kao i svi rukovodioci. Ali, još uvek ima ljudi koji sebe ne smatraju državnicima, vladarima, nezamenjivim rukovodiocima. Podsetiću, Putin je jednom odavno rekao da je prekomandovan na mesto šefa države. A tako i jeste.

I tako, prođoše izbori u Rusiji, i bi inauguracija. Putin je obećao da će izaći na led, da će odigrati utakmicu veterana ruskog hokeja i amatera. Za amatere je igrao. Tu jeste amater. Nije sveznajući ni svemogući. Ne želim da asociram, da poredim neuporedivo, a nameće mi se, opasno mi se nameće. Dakle, obećao je da će igrati hokej i izašao je na led.

Obećao je i da će doći u UralVagonZavod. I otišao je. Desetog maja. Inauguracija je bila sedmog. Sastao se sa čovekom sa kojim se do tada viđao preko linka. Poslovođom. Čovek se zove Igor Holmanskih. A predsednički avion je na povratku imao putnika više. Putnik se zove Igor Holmanskih.

Doveo ga je u Moskvu, uključio kamere i ponudio mu mesto Ovlašćenog predstavnika predsednika Ruske Federacije za Uralski Federalni Okrug.

Putin je pre prvog zvaničnog mandata podelio Rusiju na Federalne okruge, uveo instituciju Ovlašćenog predstavnika predsednika i tako počeo čišćenje Jeljcinovog mulja. Ti ljudi imaju osnovni zadatak da budu veza između najviše vlasti i naroda, a takođe i da uspostave vezu između naroda i lokalne vlasti. Uprostila sam namerno, ali suština jeste bila u tome da su sve veze za vreme Jeljcinove klike pukle. Zamerali su mu što su prvi Ovlašćeni predstavnici bili ljudi iz KGB. Nije moje da mu zameram, ali meni je to bilo logično i normalno. Da je neko drugi, postavio bi pevača, vaterpolistu, vratara, možda i nekog lekara… Kažem, nameće mi se… Ali nije drugi.

Uralski Federalni okrug je važna industrijska zona. Ima tu i rudarstva, šumarstva, svakojakih prirodnih dobara. Veliki je Ural.

I tako, dade Putin zadatak novinarima, analitičarima, kritičarima, ali i pristalicama. Ko je Igor Holmanskih? Potraga za vestima za žutu štampu, za kritiku, vestima o nekoj vezi između njih dvojice, vezi između gospodina Holmanskih i bilo koga – nije urodila plodom. Veze nema. Igor Holmanskih je celog svog života radio u proizvodnji, u fabrici, u Nižnjem Tagilu na Uralu. Sva zbunjenost svih dušebrižnika ne može se porediti sa time koliko je on sam, radnik, poslovođa Igor Holmanskih zbunjen. I počastvovan. I spreman da se uhvati u koštac sa svim svojim novim zadacima. Pretpostavka analitičara je da će napraviti tim od ljudi u koje ima poverenje. A to su njegovi saradnici, radnici, metalci. I dolazimo do kraja. Poslovođa u jednoj fabrici postaje čovek u vrhu vlasti najveće zemlje na svetu zato što je dobio mogućnost da kaže ono što misli. I što misle ljudi oko njega. Držim mu pesnice od sveg srca da što pre shvati sve što ima veze sa pravnim dokumentima, da se što pre snađe, da radi najbolje što može, da pomogne da bolje žive ljudi koje sada zvanično, da zvaničnije biti ne može, on predstavlja.

Možda ovo liči na bajku.

Ovo je ruska realnost. „Američki san“ je nešto drugo. Sanjaš, moliš nekog svog izmišljenog Boga, a ime Njegovo ti piše na dolaru. I tu se priča završava.

Pošto su me mnogo pametniji od mene naučili da predvidim najgoru moguću varijantu, pošto se naš život pretvorio u odbranu položaja po svaku cenu, tako da nam bajke nešto i nisu bliske, veoma je moguće sledeće: Malo je ljudi koji sebe smatraju prekomandovanima u vlast. Za sada pouzdano znam da je takav jedan. Ima ih još sigurno, ali nije moje da pitam kada će se pojaviti. Vlast daje moć. Moć ljude kvari, to je trulež koja se širi neslućenim brzinama. Trulež pre ili kasnije mora da otpadne. Svako na vlasti mora da zna da je smenjiv. Mora to da zna u svakom trenutku. Ako je potrebno da se očuva institucija Ovlašćenog predstavnika predsednika Ruske Federacije, a potrebno je, onda je za to očuvanje potreban državni projekat. Protiv bahatosti. Za projekat je bio potreban element. Biću brutalna. Element se zove Igor Holmanskih. Element je kao nov, nema ni ogrebotine, radiće besprekorno. Da li je unapred odabran da onomad kaže da može da dođe u Moskvu i rastera „opoziciju“? Ako je odavno postojao kriterijum za odabir elementa, on je odabran. UralVagonZavod je fabrika od državnog značaja, mašinska industrija, metalci…. razumeli smo se.

Čak i da je tako, jel može neko da bude protiv?

Nije tako (ili nije sasvim tako) samo zbog toga što se sve ovo dogodilo kod naroda koji ima dušu. Čovek iz radničke porodice koji je prekomandovan na mesto šefa države odlučio je da za jednog od svojih prvih saradnika postavi čoveka radnika koji je javno iskazao svoj patriotizam. Koji se javno iskazao protiv džabalebaroša i brbljivaca. Kad smo već kod njih, poznati bloger koji sebe naziva intelektualcem dobio je od Hilari silan novac da napravi tu „opoziciju“. O njemu ću nekom drugom prilikom, zaslužio je.

I sada, dok novinari još uvek pokušavaju da nađu mrlju u biografiji Igora Holmanskih, a ne miču se od podatka da je on oduvek živeo u Nižnjem Tagilu i da je celog života radio u proizvodnji, namerno ponavljam, ja počinjem da navijam. Za narod na Uralu. Za čoveka prekomandovanog na mesto šefa države. Za to da im bude dobro. Zato što Igor nije „jedan naš među njihovima“, već zato što su svi svoji. Zato što su svi svoji, ova priča, obe njene varijante, možda čak i neka treća, možda još brutalnija od moje druge, ne može da bude „Američki san“. Zato što je sve pravo, bez trunke veštačkog.

I ne želim da povlačim paralelu, a nameće mi se, opasno mi se nameće. Želim da mogu da pokažem koliko volim svoju zemlju bez ikakve želje da postanem nešto drugo, samo da mi ljudi koji vode moju zemlju, koji misle da su nesmenjivi, sveznajući i Bogom dani, ne zamere. Bar da mi ne zamere.