Samit EU: madam ne postaje popustljivija

Likovanje italijanskog i španskog lidera posle samita EU posebno je intenzivno u kontekstu nezadovoljstva nemačkih opozicionih političara. Prvi su slavili ustupke koji su bukvalno iznuđeni od „madam ne“.

Drugi su negodovali. Krajnje negativno je tumačio ponašanje Angele Merkel bivši zamenik šefa Evropske komisije Ginter Ferhojgen: Švapska domaćica je svoje odredila i može da se vrati u kuhinju šerpama. Ali da li je sve tako mračno za Berlin?

Uzroka za nezadovoljstvo Nemaca je naravno više nego dovoljno. Evropski stabilizacioni mehanizam se pretvara u banku koja deli kredite drugim bankama i kupuje na tržištu državne obligacije zaduženih zemalja. Nikakvim sporazumima ništa slično nije predviđeno. To je, kako smatra Nemačka, direktan put ka transfertnom savezu, svojevrsnoj kasi uzajamne pomoći. Što je takođe kategorički zabranjeno Mastrihtskim sporazumom. Veći deo sredstava zajedničkog evropskog fonda čine ulozi severnoevropskih banaka. Sada će ovaj novac iskoristiti gubitničke kreditne institucije južnjaka. Tačnije Nemci i druge berićetne zemlje će plaćati štednjom svojih ulagača za Grke ili Špance, glasi izjava nemačkog Bankarskog saveza. U praksi to znači postepeno uvođenje evropskih bondova na mala vrata. Tačnije: svi dugovi na gomilu. Doktor Otmar Ising, bivši glavni ekonomista Evropske CB ne poriče označenu tendenciju:

Nalazimo se na putu uvođenja evrospkih bondova na mala vrata. Uopštavanje dugova se nastavlja, sve se kreće u pravcu evropskih bondova. Ali, razume se, ne direktno.

Razume se, na samitu nije moglo bez ustupaka od strane gvozdenog kancelara. Za Marija Montija i Mariana Rohoja povratak sa praznim rukama značio bi političko samoubistvo. I zato su oni išli glavom kroz zid, uz podršku Fransoa Olanda. Cenjkanje se vodilo ništa bolje nego na istočnoj pijaci. Pomenuta trojka je pretila da će uložiti veto na usvajanje paketa rasta vrednog 120 milijardi, koji su oni dan ranije sami u Rimu već utvrdili. Zato je Merkel morala da pristane na direktno finansiranje banaka od strane Evropskog stabilizacionog fonda i da pristane da fond kupi potcenjene državne obligacije. Ali ni Oland nije prošao bez gubitaka, pošto je mroao da pristane na budžetski pakt – tu ludačku košulju za rasipne valde.

A ako budžetski pakt stupi na snagu, Italiji i Španiji neće biti lako. Radost dvojice lidera je bila pre za publiku. Da, nikakvi kontrolori trojke neće ništa tražiti od Montija i Rahoja. Ali Evropski stabilizacioni fond ni jednu obescenjenu državnu obligaciju neće kupiti dok oni ne ispune ništa manje stroge uslove. Uz sve ostalo Italija će morati da se dobro potrudi da prepolovi svoj kolosalni državni dug od 120% unutrašnjeg bruto proizvoda. Inače nikakvih asignacija. Tako da je pitanje ko je kome više popustio.

Pomenuti Ginter Ferhojgen pravedno je istakao: samit nije rešio korenite probleme. To je ekonomska neravnoteža unutar EU i nekonkurentnost čitavog niza evropskih dražva. Naravno, teško da će neko moći da pomeri takve gromade za dva dana. Al lideri EU nisu čak ni pristupili poslu. Po ko zna koji put su ga odložili za kasnije.