Pragmatično ćutanje Izraela

U Damasku i mnogim drugim sirijskim gradovima naoružani pripadnici sirijske opozicije sukobljavaju se sa vojskom Sirije. U isto vreme u Parizu se sprema nova konferencija «prijatelja Sirije» u kojoj je Rusija odbila da učestvuje. I dok se to dešava sve je glasniji hor onih koji insistiraju na odlasku presdesdnika države Bašara Asada i njegovog okruženja. Asad i sam ne isključuje mogućnost odlaska sa vlasti.

To žele i ambiciozni susedi Sirije koji imaju aspiracije da postanu lideri u regionu, lideri vodećih zemalja sveta i organizacije koje su zabrinute zbog kršenja ljudskih prava. Ansambl, međutim, nije u punom sastavu: ćutnja Izraela u vezi sirijskog pitanja polako postaje demonstrativna. Ali bez obzira na to, nije ju teško dešifrovati.

Sve što se dešava u Siriji tiče se Izraela na najneposredniji način. Politčko rukovodstvo i vojni čelnici u Tel Avivu zasada se drže rezervisano po pitanju Sirije. Iranska sredstva javnog informisanja, međutim, tvrde da Izraelci snabdevaju oružjem sirijsku opoziciju i obučavaju njene borce na granici sa Turskom.

Osnovni problem zapadnih država koje podržavaju sirijsku opoziciju, kao i ranije libijsku i egipatsku, je to što teorije o izgradnji «demokratskog društva» nemaju ništa zajedničko s praktičnom realnošću severnoafričke i bliskoistočne politike. Treba razumeti da zapadne države u svakom slučaju žele da ostvare pragmatične ciljeve.

Kada govorimo o Siriji treba razlikovati ciljeve osnovnih igrača. Turska pokušava da poveća svoju ulogu potencijalnog regionalnog lidera. Države Persijskog zaliva izvoze islamski radikalizam kako ne bi morale da se bave njime unutar svojih granica. Zapad glumi da se bori sa islamskim radikalizmom i istovremeno podržava zemlje koje su osnovni izvori radikalizma i koje u slučaju njegovog rata s Iranom mogu biti potencijalni saveznici Zapada.

Izbor strategije SAD u Siriji olakšavaju bliski odnosi Damaska i Teherana. Međutim, Vašington sam sebi kopa stratešku jamu: pod maskom «arapske demokratije» region je lako gurnuti u haos nekontrolisanog islamskog radikalizma. A ko će mu vratiti stabilnost?

Izrael nema razloga da gaji prijateljska osjećanja prema predsedniku Asadu: jevrejska država je više puta ukrštala oružje sa Sirijcima. Ali izraelska vlada ne čini ništa što se može okarakterisati kao podrška protivnicima aktuelnog šefa sirijske države. Izrael ne ispoljava nikakvu vojnu aktivnost na granici, njegovi predstavnici ne izlaze u javnost sa izjavama o neophodnosti Asadovog odlaska sa vlasti, ne traže demokratske promene u Siriji i ne bore se za «momentalan prekid nasilja» nad opozicijom. Ovakvu poziciju je lako shvatiti čim pogledate situaciju u Siriji s tačke gledišta Izraela.

Asad je protivnik, ali je daleko bolje imati za neprijatelja predvidljiv sekularan režim koji je dalek od ideologije «čistog islama». U slučaju pobede islamista u multikonfesionalnoj Siriji nastaće anarhija somalijskog tipa ili će se na mapi sveta pojaviti još jedna islamska teokratska država koja graniči s Izraelom. U uslovima kada se u novom Egiptu čuju izjave o potrebi revizije sporazuma iz Kemp Dejvida, u Izraelu niko ne želi da stvori još jednog protivnika na severoistoku države.

Ali Izrael ne može da podrži ni Asada. Bilo kakvo javno iskazivanje podrške sirijskom lideru može se okvalifikovati kao presuda Asadu, njegovi protivnici mogu samo da maštaju o takvom informativnom povodu. Šta može biti bolje od borbe protiv «plaćenika i saučesnika» Izraela?

Upravo zvog toga Izrael danas radije ćuti. Ako režim Asada padne, najlogičnija reakcija Izraela biće stvaranje tampon zone s mešovitim alavitsko-hrišćansko-druškim stanovništvom koje će uz podršku Izraela smoći da odbrani zemlju od novopečene islamske republike. Takav zadatak Izrael je već morao da rešava u južnom Libanu.