Lepak za muve

Đavo olako zgrabljene vlasti ovde je najzad odneo šalu! Kada ste glasali za Ustav Srbije, niste se, izgleda, obavestili kakvim su vam to garancijama potkrepili pravo na slobodno mišljenje niti čime će to sebe sprečiti da vam isto pravo pogaze kad im se prohte. Niste, razume se, razmišljali ni o posledicama kojima će politička samovolja uortačenih arhilegalista i anarhodemokrata uvrebati svaku vašu nepočešljanu misao.
I gle sada: "Policija saopštava da je privela organizatore isticanja plakata s imenom generala Ratka Mladića u Bulevaru Zorana Đinđića." A gle onda: "Gestapo daje na znanje da su pohapšene vođe bandita koji su na Trgu Fridriha Barbarose ispisivali ime odbeglog jugoslovenskog kralja." Izvesne razlike svakako da postoje. Gestapo na trgu, policija na bulevaru, i pomak je očigledan. Jeste da su oba režima uspostavljena posle temeljitog bombardovanja Beograda, no ipak onaj kukasti po prirodi je bio okupacioni, dok li se ovaj žućkasti tek trudi da za tuđ račun kolonizuje sopstvenu državu. Istorijske analogije prepustimo istoričarima i spasavajmo obraz trenutka u kojem živimo.
U principu, svi zakoni koji se ovde donose prilagođavaju se dvama tipovima ljudi: onima koji žive od toga što će ih nekažnjeno kršiti, i onima kojima je, makar ih i ne kršili, obezbeđena izvesna sankcija. Otuda i nema adrese sa koje bi usledio odgovor na pitanje o koji paragraf su se ogrešili oni što su u nekom bulevaru izražavali simpatije prema ličnosti generala Mladića, makar to nekome ličilo i na protest, učinivši to ipak na isti način na koji su to, bacajući im predizbornu prašinu u oči, juče činili oni koji danas nezakonito hapse. Jer jedne simpatije su kažnjive, druge nisu.

Na lepak u novobeogradskom bulevaru odjednom se ustremilo mnoštvo muva. Najpre medijske zunzare prikazavši družinu novopečenih đubretara, obučenu u besprekorno odelo kupljeno od prve nezarađene plate, kako paraju nalepnice. Time se, valjda, htelo saopštiti koliko je lepljiva supstanca opasna po ideološku higijenu Srbije i da oni koji su je podmetnuli nipošto ne pripadaju izabranim govnarskim rojevima. Za ovima su zabrujale muve bez glave od kojih, prirodno, i nije pametno očekivati da se sete gde se u onom bulevaru nisu sukobile zasluge Zorana Đinđića i Ratka Mladića, jer ta dvojica su, setite se, javno, pred američkim kamerama, i uprkos njima, u februaru 1994. zajedno ispekli vola na Trebeviću, i od tada su im svi voljni i nevoljni gresi, bar u američkim očima, srodni - srpski grehovi.

Ipak, najupečatljivije su na tom lepku delovale krupne podguzne muve kojima je, u svim prilikama i pod svakim nebom, svaki cilj bio nadohvat sisaljki. Za njih uzvišenih i dalekosežnih ciljeva nema i ne može ih biti, svako blato je jedina i najbolja prilika.
Verujem da nisam pogrešio kada sam one koji povremeno iznesu lepak s imenom generala Mladića svrstao među zdrave i normalne ljude u Srbiji. Oni su svoje pravo na slobodu kretanja za neko vreme pozajmili pravu na slobodu mišljenja za sva vremena. Oni samo podsećaju da Ratko Mladić nije osuđen za bilo šta, kao što nije osuđen ni Havijer Solana; da Mladićevo odsustvo nije dokaz ni za šta, kao što prisustvo stranih bombaša u našoj kući nije dokaz da nam nisu rušili kuću. Oni su samo zgroženi brzinom kojom je neki od novopostavljenih državnih činovnika, kao muva bez glave, pre prve jutarnje kafe u državnoj kancelariji, doneo svoju prvu simboličnu odluku kojoj je upravo brzina poljuljala svu vrednost. Treba, dakle, lepiti. Dok se sasvim ne zalepi!