Da li ćemo morati da jedemo tuđi hleb?

Oduvek su srbsko selo i poljoprivreda u teškim vremenima bili garant opstanka stanovništva, a u boljim vremenima faktor napretka i blagostanja. Setimo se samo kako je Srbija izvozila svoje poljoprivredne proizvode u vreme Prvog srbskog ustanka. Po rečima Vuka Karadžića - «ovce su odlazile za Vidin, pšenica za Malu Vlašku, a voće, kože, med i vino za Austriju».

Isto tako, sve do današnjih dana su ljudi sa sela izdašno pomagali svoje rođake u gradskim soliterima i praktično im omogućavali da prežive u uslovima nemaštine, besparice, nezaposlenosti i masovnih otpuštanja.

Međutim, izgleda da je i tome došao kraj, zato što nestaje i taj poslednji oslonac na koji su mnogi mogli da računaju. Naime, srbska poljoprivreda je, sudeći po mnogim relevantnim i zvaničnim podacima, takoreći u procesu tihog nestajanja.

Kao prvo, pođimo od činjenice da je prošle godine zasejana rekordno mala površina pod pšenicom – manje od 500.000 hektara, a to znači da je samo za poslednjih 20 godina setvena površina pod pšenicom prepolovljena. Istovremeno sa drastičnim smanjenjem zasejanih površina, pao je i prinos po hektaru, a to znači da smo blizu toga da postanemo uvoznici pšenice. Žetva koja se ovih dana privodi kraju, govori da ćemo u najboljem slučaju podmiriti sopstvene potrebe, ali da nećemo imati hlebnog žita za izvoz.

Šta je razlog ove otužne činjenice, kojom se tradicionalno poljoprivredna zemlja poput Srbije, blago rečeno, nikako ne može pohvaliti?

Eksperti iz oblasti agrara smatraju da je pšenica zasejana u toliko malom obimu iz razloga što niko iz nadležnog ministarstva prošle jeseni nije pozvao poljoprivredne proizvođače da poseju pšenicu, niti im je ponudio bilo kakve uslove, pa su se seljaci okrenuli proizvodnji drugih kultura. Takođe, domaći stručnjaci ističu da bi država morala da stimuliše proizvođače da seju na većim površinama, i to na taj način što bi im dala subvencije za kupovinu veštačkog đubriva, kao i za nabavku semena.

A setvene površine pod kukuruzom se nalaze u još nezavidnijem položaju. Očekuje se da će ove godine prinos kukuruza biti prepolovljen, što je naročito loša vest ako se ima u vidu činjenica da se prema podacima Republičkog zavoda za statistiku – kukuruz u maju nalazio na prvom mestu kada je reč o srbskom izvozu, a vrednost tog izvoza je iznosila 71 milion dolara.

Sve u svemu, izuzetno zabrinjava podatak da čak 600.000 hektara poljoprivrednog zemljišta u Srbiji ostane neobrađeno svake godine.

Da bismo ilustrovali koliki je neiskorišćeni potencijal u toj oblasti, pomenimo da Srbija ima preko 5 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, od čega je 4,2 miliona obradivo, što znači da u proseku ima oko pola hektara obradivih površina na svakog stanovnika Srbije. To je ubedljivo više nego, na primer, prosek obradivih površina po glavi stanovnika u Holandiji, koja od poljoprivrede ostvaruje celih 60 milijardi dolara.

Inače, podestimo da srpske poljoprivrednike uskoro očekuje novi izazov. Reč je o tome da će od februara 2014. godine, kada ističe prelazni trgovinski sporazum Srbije sa Evropskom unijom, nestati postojeće tržišne barijere. To znači da će tada proizvođači iz Srbije morati da privređuju pod jednakim uslovima kao i proizvođači iz EU, odnosno biće suočeni sa snažnom konkurencijom iz Evropske unije.

Naravno, u tom slučaju naši zemljoradnici će biti prinuđeni da igraju neravnopravnu utakmicu, zato što zemlje članice EU mnogo više subvencionišu svoje poljoprivrednike i njihovu proizvodnju. Stoga, nije teško pretpostaviti kako će se to dodatno odraziti na stanje u srbskom agraru.

Dakle, uzevši u obzir postojeće tendencije, ako se ne poboljšaju okolnosti u domaćoj poljoprivrednoj proizvodnji, možda ćemo u predstojećem vremenu po prvi put u istoriji morati da jedemo – tuđi hleb.