Aleksandar Blok, tragedija pesnika

iljade ruskih vojnika odlaze u rat. Bračni par, poete Ana Ahmatova i Nikolaj Gumiljov, rastaju se u avgustu 1914. godine na železničkoj stanici kod Petrograda od prijatelja Aleksandra Aleksandroviča Bloka. „Neće valjda i njega poslati na front”, kaže zabrinuto Gumiljov. „To bi bilo isto kao i peći slavuje...”
Opet avgust, 1921, sedam godina kasnije: Gumiljova streljaju kao „neprijatelja revolucije”. Blok umire u 41. godini, pošto se sav žrtvovao za tu istu revoluciju. Tu „izdaju” mu ne opraštaju neki dugogodišnji prijatelji, među njima i sam Gumiljov, pesnici drugačijeg „pevanja i mišljenja”, koji ga žestoko osuđuju i prekidaju s njim sve veze. Međutim, tako nisu postupile pesnikinje Ana Ahmatova i Marina Cvetajeva. Mada ne prihvataju Oktobarsku revoluciju i novu vlast (koja će svakoj doneti mnogo jada i bola), one ne odbacuju i Bloka, posvetivši mu dirljive strofe zahvalnosti i poštovanja. Na razmeđi dva uzbudljiva stoleća, „taj tragični tenor epohe”, kako ga u stihu naziva Ahmatova, okončava svojim pesmama jedno i počinje novo doba ruske poezije.

U nevelikoj „Autobiografiji” Blok piše:
„Moj deda po majci, Andrej Nikolajevič Beketov, botaničar, bio je godinama rektor Petrogradskog univerziteta (ja sam se rodio u „rektorskoj kući” 16. novembra 1880. godine). Žena mog dede, moja baka Jelisaveta Grigorijevna, celog života prevodila je naučna i umetnička dela.”
Baka Jelisaveta prevela je kapitalna naučna i književna dela engleske, američke, nemačke i francuske literature koja su objavljena u stotinama hiljada primeraka. Viđala se sa Gogoljem, Dostojevskim i Tolstojem, dopisivala sa Čehovim. Ona i njene tri kćerke – Jekaterina, pesnikova majka Aleksandra i Marija – koje su takođe prevodile sa više jezika, podarile su svom narodu celu biblioteku evropske književnosti i nauke, što i sam Blok smatra „posebnom stranicom u istoriji ruske prosvete”.

Posebna stranica u detinjstvu budućeg pesnika je i njegov otac, takođe Aleksandar Blok, profesor prava na Univerzitetu u Varšavi. (Sa tek rođenim sinom, Aleksandra Beketova ga napušta i vraća se ocu u tadašnji Sankt Peterburg.) „Njegova sudbina, puna suprotnosti, prilično je neobična i mračna”, kaže Blok. „Bio je odličan muzičar, znalac lepe književnosti i vrstan stilist. Viđao sam ga retko i zapamtio po strašnom. Srećom, detinjstvo sam proveo u majčinoj porodici, gde su mi svi ugađali, voleli me i mazili, u opojnoj zabačenosti našeg malog seoskog imanja.”
Kao izronilo iz bajke, to dedino imanje nalazilo se u selu Šahmatovo, severno od Moskve. Tu, u brojnoj porodici, sa mnoštvom knjiga iz raznih delova sveta, zvucima klavira i razgovorima o književnosti, nauci i umetnosti, Blok je, kako sam kaže, počeo da „stvara” čim je napunio petu godinu. Istovremeno, sa sveznajućim dedom Andrejom luta po očaravajućoj prirodi. Kad bi sreo nekog seljaka, dobrodušni deduška bi se nepismenom mužiku obraćao na – francuskom... Andrej Beketov je i umro u Šahmatovu 1902. godine, odakle je prenesen u Sankt Peterburg. Među onima koji su na stanici dočekali njegovo telo bio je i prijatelj i prvi sused Dmitrij Ivanovič Mendeljejev (1834–1907), slavni naučnik, tvorac Periodnog sistema hemijskih elemenata i, pored ostalog, počasni doktor univerziteta u Oksfordu i Kembridžu.  Prezime Mendeljejev biće veoma važno i u životu Aleksandra Bloka.

Sedam kilometara čežnje 

Poštanska marka povodom stogodišnjice pesnikovog rođenja

Okružen tetkama, usamljeni jedinac odrasta uz danonoćnu „brigu” bolešljive, nervozne i religiozne majke, bez drugova i igara s njima. Kad mu je bilo devet godina, majka se preudaje za oficira. „Sedamnaest godina sam stanovao u kasarnama”, navodi Blok. I zbog toga su svi oni nezaboravni dani provedeni u Šahmatovu obeležili ne samo njegovu mladost, već i ceo život, a sve jedna tamnooka devojčica zlatne kose. Zvala se – Ljubov. (To je često žensko rusko ime i znači ljubav.) 
Imanja Beketovih i Mendeljejevih gotovo se spajaju, porodice često posećuju. Saša Blok i Ljuba Mendeljejeva, kći Ane i Dmitrija, odrastaju zajedno. Zajedno glume u kućnim pozorišnim predstavama i oboje maštaju da se posvete toj umetnosti. Istovremeno, on je osrednji učenik čuvene peterburške gimnazije. Profesor književnosti napominje da su tom đaku potrebni dodatni časovi – ruskog jezika. To golobradom Bloku ne smeta da upravo na uglađenom ruskom piše nežne, melodične stihove o prirodi i ljubavi, pogotovo kad je u zelenom Šahmatovu, gde je sve drugačije od dosadnog, sivog Sankt Peterburga.
Sedam je kilometara od letnjikovca Beketovih do dače Mendeljejevih gde se sprema Šekspirov „Hamlet”. Slavnog danskog kraljevića će da glumi Aleksandar Blok, a Ofeliju Ljubov Mendeljejeva. Njemu je sedamnaest godina, njoj jedna manje. Stasit i vitak, bujne gavranske kose i modrih očiju, u svečanoj plemićkoj odori i sa tankim mačem o pojasu, on se, kako i priliči princu iz devojačkih snova, pojavljuje pred vilom Mendeljejevih na razigranom belom pastuvu. Konj je sav u znoju: tih sedam kilometara prejahao je u besnom galopu, u čežnji da što pre ugleda Ljubu koja više nije devojčica niti je on tako vidi. U lepršavoj, laganoj haljini, sanjivog pogleda, sa raspuštenim zlatastim uvojcima do ispod kolena i buketima poljskog cveća u rukama, ona ga dočekuje hladno kao i Ofelija Hamleta.


I dok je ushićeni Blok uveren da je TO ona sudbinska ljubav, oličenje muze i zagonetne Večne Žene iz mističnih knjiga, nedostižna Divna Dama o kojoj sneva, on je za dojučerašnju drugaricu iz minulog im detinjstva samo običan hvalisavac „ribljih očiju”. Odglumili su te letnje večeri uloge nesrećnih ljubavnika, zatim šetali po parku, slušali slavuje i cvrčke, bez reči, bez pogleda, bez dodira ruku... Uslediće, ipak, burni dani i godine protivrečne i čudne ljubavi o kojoj je napisano mnogo, a razjašnjeno malo: odnos pesnika Bloka i glumice Mendeljejev ostao je tajnovit...



Tajnovito je i njegovo pisanje stihova koje godinama pokazuje samo majci i tetki. „Životnih iskustava dugo nisam imao”, priznaje Blok.
„U stvari, tek posle završetka univerziteta počinje moj ’samostalni’ život”. Tri godine nezainteresovano studira prava da bi onda diplomirao na slovensko-ruskoj grupi Filozofskog fakulteta u Sankt Peterburgu.
U novinama i časopisima objavljuje „Stihove o Divnoj Dami” koje devojke i mladići ispisuju u spomenare i kazuju napamet. Njegovo ime poznato je i omiljeno u celoj Rusiji. 
Znano je još jedno ime, one kojoj su pesme posvećene – LJ. D. Mendeljejeve. „Muza” studira Istorijsko-filološki fakultet, ali je više na koncertima i u pozorištu nego na predavanjima. Naravno, prijaju joj posvete jednog od vodećih simbolista koji je stihovima uzdiže u nebesa, ali njena maštanja su sasvim obična i stvarna: brak, porodica, deca... Ona preti raskidom, on samoubistvom. Drama, ili možda samo njen prvi čin, razrešava se 1903. godine raskošnim venčanjem u seoskoj crkvi nedaleko od sudbonosnog Šahmatova.  Međutim, mladenci nikada, već od prve bračne noći, neće biti i istinski muž i žena.


Blok do krajnosti poštuje učenje svog uzora, mističnog pesnika Vladimira Solovjeva (1853–1900): Ona uzvišena i obožavana, o kojoj se stihovi pišu, nije i za telesno, čulno, ovozemaljsko. Tek što se stišalo svadbeno uzbuđenje, supružnici već žive slobodno i svako za sebe, koristeći tu slobodu u svakom smislu reči. Pesnik „Divne Dame” danonoćno je po teatrima, kafanama i klubovima, okružen omiljenim glumicama, ali i ne baš divnim damama. Oko Ljubov vrzmaju se znani i neznani udvarači. Među njima je i znameniti pesnik i romanopisac, takođe simbolista Andrej Beli (1880–1934). Ljuba će prema Belom neskriveno da pokaže ono što svojevremeno nije prema Bloku kad joj je pred kućni prag dojezdio na belom konju.

* * *
Prođoše godine, al’ ti – sve ista:
ozbiljna, vedra, divan ti stas;
samo ti kosa pomalo blista,
i u njoj svetli proseda vlas.

A ja – nad prašnjavom hrpom knjiga, 
pogrbljen, visok starac, kao noj –
sa jednom mišlju, bez briga,
gledam u smireni lik tvoj.

Da. Izmenili se nimalo nismo.
Živimo, dišemo, k’o nekad, blago,
i, sećajuć’ se, sačuvali smo
to legendarno vreme drago...

A prah mu sjajni – u tamnoj urni je,
naš sjajni duh – u magli živoj.
I sad sve tiše, sve azurnije –
diše se prošlošću na zemlji sivoj.

(Preveo M. M. Pešić)

* * *

Zanemariće i to da su njen zakoniti muž i novi ljubavnik bliski prijatelji, istovetne poetike, a sad tragično zaljubljeni u istu ženu.
Zahvaljujući najviše upravo Andreju Belom pojavljuje se 1904. godine čuvena Blokova knjiga „Pesme o Divnoj Dami” za koju njen tvorac kaže da je „roman u stihovima”. Istovremeno se događa još jedan, ne tako poetičan roman: pesnički sabrat pismom obaveštava Bloka da između njega, Andreja Belog, i Mendeljejeve plamti velika ljubav. Odnos vodećih simbolista zaoštrava se do nimalo simboličnih poziva na dvoboj. Posle stradanja Puškina i Ljermontova, naslućivala se još jedna tragedija ruskog pesništva. Izbegnuta je ženskom umešnošću one koja je i bila uzrok sukoba – same Ljubov. Umešale su se i porodice, savetujući supružnicima da otputuju, dok se ne smire i strasti i sujete.
Revolucija 1905. godine, štrajkovi radnika, ustanak seljaka i pobuna mornara na krstarici „Potemkin” bolno bude pesnika iz mističnog sna. Nespreman za tako surovu stvarnost, Blok se snalazi teško. Uzburkana je cela Rusija, majka Aleksandra boluje, nekad skladni porodični mir je poremećen, Ljubov se potpuno predaje glumi, pozorišnom životu i višemesečnim turnejama. Viđaju se retko i neredovno, uz prijateljska pisma bez ljubavnog žara. Žena, kojoj je ispevao više od osam stotina pesama, što je jedinstven molitvenik u svetskoj poeziji, vraća se sa jednog takvog „umetničkog” putovanja u poodmakloj trudnoći. Blok joj, ipak, predlaže da dete priznaju kao njihovo. Sa tim se slažu i porodice. U zimu 1909. godine Ljuba rađa sina koji živi samo nekoliko dana... 


Svi ti događaji rađaju novog Bloka, u novom vremenu, u kome nastaju i nove pesme, drugačije od dotadašnjih. Odjednom svestan tragične zbilje oko sebe, napušta mladalačka mistična snoviđenja, zbog čega ga doskorašnji sledbenici javno napadaju. Izranavljen i usamljen, sad ovaj plemić i po poreklu i po stihovima, postaje pesnik Petrograda.   Taj čudesni grad verno je u romanima opisao Dostojevski, opevao ga nije niko kao Aleksandar Blok, i to u smutnom, prelomnom vremenu. A Ljubov Mendeljejeva?
Godine 1910. on u „Dnevnik” zapisuje:
„Ljuba na zemlji – to je nešto strašno... Njeno delo je sva ta nepodnošljivost ovakvog našeg odnosa. Međutim, ono vreme zaljubljenosti (1893–1902) ne dozvoljava mi da se od nje razvedem. Volim je.” To mučno stanje pretače i u stihove: „S tobom sam gledao zoru i njen sjaj, / s tobom sad ambis gledam i svoj kraj...” Posle lepih glumica i ružnih sati u krčmama, što nije donosilo ni utehu ni zaborav, satima bi lutao gradom, nadajući se da će opet ugledati Nju, Divnu Damu, onu Ljubov iz Šahmatova.


Spomenik Aleksandru Bloku (rad Vl. Protasa)

Za svoje pesme govorio je da su, u stvari, sve one o Rusiji, napominjući da poezija mora da bude „odjek narodne duše”. Opevaće je onakvu kakva uistinu i jeste, bez romantičarskog ulepšavanja, sa svim vrlinama i manama. Vrline svoje duše Blok će da pokaže u ustalasanim godinama rata i revolucije. Sa finom patinom staroplemićke kulture i manira, melanholičan, duhovit i diskretan – to je Aleksandar Blok u sećanjima savremenika. Takav će sa žiteljima Petrograda provesti tegobne dane i noći od 1914. godine do smrti. I kad se rastao sa Ahmatovom i Gumiljovim, on je žurio da skuplja pomoć porodicama mobilisanih. Piše „Pesme o otadžbini” koje su, verovatno, vrhunac njegovog stvaralaštva. Godine 1916, u jeku rata, objavljena su čak tri toma njegovih stihova. A jesen sledeće, 1917. godine, Blok će oduševljeno da pozdravi kao proleće i Rusije i celog čovečanstva.


Niko od ruskih pesnika nije s toliko iskrene vere i nade prihvatio Revoluciju kao Blok. Njoj će velikodušno da daruje doslovno sve: darovitost, ime, ugled, lični život, zdravlje... I dok ga u otadžbini hvale nova kritika i preostali stari prijatelji, brojna ruska emigracija ga nemilosrdno osuđuje, proglašavajući ga otpadnikom, izdajicom i – velikim pesnikom: to nisu mogli da prećute i ospore ni najžešći protivnici.
Iako već bolešljiv, trudi se da stigne svuda i uradi što više: priređuje pozorišne predstave, drži predavanja, priprema za štampu razne knjige, piše pesme i drame, često pri svetlosti sveće. U vremenu kad se jedva preživljava, u noćima bez osvetljenja, bez telefona i tramvaja, nejaki pesnik istovara za nekoliko cepanica drva iz vagona na železničkoj stanici ili satima na petrogradskoj studeni strpljivo čeka u redu za skroman obrok, ne tražeći za sebe nikakve olakšice.
Mada njegovo srce slabi, a potištenost jača, Ljubov priređuje brojne pesničke nastupe Aleksandra Bloka za koje dobija pozamašne honorare. Ona ne propušta ni turneje svog glumačkog ansambla ni nove ljubavne pustolovine. Posle niza književnih večeri u Moskvi u maju 1921. godine učestali srčani napadi obaraju Bloka u postelju. Njegove pesme čita i govori cela Rusija, odnosno Sovjetski Savez. Ali, umesto novih lirskih strofa, on marljivo ispisuje suvoparne protokole, državna akta, razne proglase. Ima četrdeset godina: zrelo pesničko doba kad se daje ono najdublje i dobija najviše. Međutim, njegova ruka više nikada neće napisati ni jedan jedini stih...
„Samo ono delo u kome je autor izgoreo do dna može da postane zaista veliko”, bio je uveren Blok koji je u svojim pesmama spalio mnogo tog starog, čak i veliki deo sopstvenog nasleđa, prihvatajući novo, revolucionarno. „Sveta si, al’ nemam vere u te...”, napisao je stih misleći na Ljubov. Odnosi li se on i na revoluciju?


U leto 1921. godine Aleksandar Blok je u postelji, onemoćao, usamljen i bez želje da se oporavi. Zamorno mu je da kaže ili napiše makar nekoliko reči. On nije sam sebi stavio omču oko vrata kao Jesenjin niti ispalio revolverski hitac u sopstveno čelo kao Majakovski.
„Njemu se desilo nešto ravno smrti”, svedoči njegov prijatelj. „On je onemeo i ogluveo. U stvari, još je govorio i čuo na uobičajen ljudski način, ali onaj jedinstveni sluh i onaj serafimski glas kojima je Bog samo njega obdario, nepovratno su ga napustili. Najstrašnije od svega bilo je to što je u toj tišini Blok prestao da stvara, kao da je sahranio i samu misao o pisanju. Ne, pesnik se nije razočarao u revoluciju, nego u ljude: njih nije mogla da promeni nikakva revolucija.” 
U tom snu o zabludi, u toj zabludi sna, on će napisati i ovo: „I meni stran je i udaljen / taj oganj što ga zapalit’ znah, / I sam sam svojom strelom ranjen, / I sam pred novim izgubih dah.”
Iz uspomena na daleko Šahmatovo opet izranja Ona, Divna Dama. A neka druga žena, širokih leđa, snažnih ruku i sa sedim vlasima u tamnozlatnoj kosi, pokušava da ga pomeri na ležaju, da mu da lek za bolesno srce ili bar neki zdrav zalogaj. Tu je i uplakana starica, koja danima nepokretno sedi, uzdiše i neprestano se krsti. „U mom životu su bile samo dve žene – Ljubov i sve ostale”, govorio je Blok pri kraju života, na izmaku jednog i početku drugog sna. Otišao je s kišom, iz sivog neba nad sivim Petrogradom, 7. avgusta 1921. godine.
Na vest da je Blok umro, Marina Cvetajeva (1892–1941) piše iz Moskve Ani Ahmatovoj u Petrograd:
„Ne čudi to što je on umro, već to što je živeo. Jer, Blok predstavlja jedinstvenu svetkovinu duha, pa je pravo čudo kako ga je život takvog uopšte i prihvatio”.