Smolarstvo, zanat koga više nema

Višegrad – Milovan Marković zvani Džidžo, i danas kao penzioner, sa setom posmatra, sa brda Tetrebice stoletne borove iznad Crnčića.

Sve je ovde toliko ostarilo, da naprosto žali za prošlošću. I provaljeni krovovi na štalama, zatrpani trapovi, napuštene kuće širom otvorenih prozora, naherene i polutrule ograde od borovine, a posebno ljudi, te voćnjaci koje je prekrio lišaj i mahovina.

Gleda tako Milan i priseća se nekadašnjeg života na selu, punih kuća, torova sa ovcama, prolećnih radova u njivi, letnjih moba i koševine, začinjenih veselom i razdraganom pesmom momaka i devojaka.

Priseća se, kao da je juče bilo, kako u rana proletnja jutra prema gustim borovim šumama Tetrebice kreću brojni smolari sa alatom na ramenima da pre sunca završe posao, i onda se vrate kućama da obavljaju svakodnevne seoske poslove.

– Na stotine ljudi posle drugog svetskog rata iz gotovo svih sela višegradske opštine, pa sve do 1977. godine sezonski je radilo na smolarenju. Seljaci su ostavljali redovne poslove na njivama i livadama i sakupljali smolu u šumama za „živ dinar” koji im je pomagao da prehrane višečlane porodice, priča Milovan koji je i sam bio smolar i drugovao sa smolom i borovima.

Da bi se iz stoletnih stabala crnog bora iscedila smola, koja je bila potrebna hemijskoj industriji „Terpentin” u Višegradu, trebalo je na stoletnim stablima napraviti svojevrsnu „živu ranu”.

– Specijalnom alatom se prvo gulila kora sve do beline, veličine dva dlana. Zatim se smolarskom sekirom, u obliku kuke, poprečno pravio prorez do srži stabla u obliku okrenutog polumeseca. Potomse stavljao savijeni lim u obliku česmice, a ispod njega ekser na koga se pričvršćivao pečeni zemljani lončić u koga se skupljala smola, objašnjava Milovan, pokazujući nam davno zarezane borove iz kojih još curi smola, za kojom odavno više nema potražnje.

A da bi se sa smolom napuni jedan lončić od 250 grama trebalo je skoro pola meseca. Pa kad smola prekipi, smolari bi organizovali akcije njenog istresanja iz lončića u specijalne kante.

– Želeći da što pre završe sakupljanje smole, smolari su na tim poslovima angažovali sve radno sposobne članove svojih domaćinstava. Smolar bi skidao lončiće sa mirišljavom smolom, a onda posebnom kašikom ih praznio u kante, koje su nakon toga tovarene na konje i odvožene do prvog raskršća, potom volovskom zapregom do puta, pa kamionima do Fabrike „Terpentin” u Dobrunu, koja je kasnije premeštena u Višegrad, priseća se stari smolar Milovan.

U višegradskom kraju ljudi su se smolarenjem počeli baviti 1915. godine. Posle 1949. godine smolarenje uzima maha u svim odelima tadašnjeg Šumarstva. Postojala je takozvana nemačka metoda smolarenja, kojom se stablo ranjavalo uzdužnim isecanjem kore, te francuska metoda po kojoj se rezalo poprečno u etapama.

Smolarilo se od marta do oktobra, u kome je učestvovalo i do 200 smolara. Svaki od njih je imao svoju dionicu sa tačno numerisanim brojem borovih stabala. I danas se mnoge šumske kose i proplanci nazivaju Marića dionica, Šimšića proplanak, Tasića breg...

Priča se da je prvi smolar u ovim krajevima bio Milorad Marković iz Dubova, a zatim slede Vukoman Savić, Stjepan Šimšić, Ilija StijepićČakmak, pa Vaso i Vlajko Šimšić, Mirko i Obren Tasić. U knjigama je zabeleženo da je prvi poslovođa na smolarenju bio Žarko Stijepić iz Crnčića.

Na obroncima brda Tetrebice i danas žive stoletni borovi iz čijih načetih vena još curi mirišljava smola.