Dragomir Anđelković: Vučić u Nemačkoj - da li postoji staza spasa?

 
 
U jeku Berlinskog kongresa (1878), Bizmark je nemačkoj štampi objasnio kako funkcionišu stvari za stolom na kojem se igra „diplomatski poker“. Rekao je: „Svi politički pregovori zasnovani su na principu do ut des (dajem da bi mi ti dao), iako se zbog uljudnosti o tome ne govori“. U tom pogledu se ništa nije izmenilo od kraja 19. do početka 21. veka. Doduše, za razliku od naših predaka koji su dobro znali šta žele za svoju državu, oni koji su prethodnih godina vodili Srbiju, davali su olako naše, a zauzvrat su tražili ponešto samo za sebe. Želim da verujem da su se stvari u vezi sa rečenim dijametralno promenile posle Đurđevdanskih izbora, koji su nam doneli novog predsednika i vladu. Tome u prilog idu reči Aleksandra Vučića, prvog potpredsednika vlade i lidera najsnažnije vladajuće stranke, izgovorene tokom najnovije posete Nemačkoj. On je izjavio: „Srbija će ubuduće sve odluke donositi u skladu sa potrebama svojih građana, poštujući pri tom međunarodne, pravne i političke obaveze“.
ŠTA HOĆE BERLIN?
Srbska delegacija otišla je u Berlin da, kako je poručeno našoj javnosti, Nemcima ponudi ono što može da zadovolji njihove interese na našem terenu, a da pri tome mi od toga imamo višeslojnu korist, a ne štetu. Drugim rečima, da za nas neosporno zainteresovanim, ali nama svakako ne baš naklonjenim Nemcima, „trguje“ na način koji pogoduje srbskom nacionalnom interesu. No, prvo da vidimo šta Nemci žele da postignu u našoj kući i njenom okruženju?
Berlin hoće da se (1) što bolje ekonomski pozicionira u Srbiji, (2) obezbedi svestranu stabilnost našeg regiona i (3) dodano ojača svoju političku ulogu u našem podneblju. Daleko je od toga da moderna Nemačka ima globalne hegemonističke pretenzije nalik svojim prethodnicama koje su izazvale svetske ratove, ali svakako namerava da bude glavni politički i ekonomski faktor u Srednjoj Evropi, gde kao periferni deo svrstava i nas. A u zoni svoje prevlasti ne želi bilo kakav požar, a tim pre da reskira živote svojih vojnika na Kosovu i Metohiji, te joj je otuda stalo da što pre bude razrešen tzv. kosovski čvor.
Način kako Nemci za sada misle da to pitanje može brzo da se skine sa dnevnog reda nama ne odgovora. Očito, i dalje odlučno guraju koncept tzv. nezavisnog Kosova, i to u uz poštovanje njegovog navodnog „teritorijalnog integriteta“. Za svaku srpsku (ali ne i antisrpsku) vlast to je neprihvatljivo. Kosovo je lakmus papir patriotizma. No, ne znači da smo prisiljeni da na sve što Nemci traže pristanemo, čak ako i nastojimo da sa njima unapedimo odnose. Postupajući pragmatično, Beograd je u stanju da čvrsto brani svoje preostale kosovsko-metohijske pozicije, ali i da uporedo prema Nemcima vodi politiku otvorenih vrata tamo gde postoji obostrani interes i tako umanjuje potencijalne pritiske po pitanju KiM. I uz to jača svoje ekonomske kapacitete, bez čega dugoročno nema ni uspešne odbrane teritorijalnog integriteta.
PRODUKTIVNA RAZMENA
Modernu nemačku politiku karakteriše visok stepen racionalnosti. Smenjeni režim to nije koristio. Ponašao se šibicarski i sa Zapadom, i sa Istokom, i sa nama. Sve je lagao i varao kupujući sebi opstanak, bez jasne koncepcije na bilo kojem polju. Opet, čim je nailazio na „čvrsto“, olako se povlačio. U takvim okolnostima i Berlin se vodio logikom da se sa Srbima rezultat može postići samo pritiskom. Vreme je da okrenemo drugi list, te da i mi počnemo da postupamo praktično i dosledno. Znači da, polazeći od realnosti, definišemo šta hoćemo, a možemo, i da se toga nepokolebljivo držimo, uporedo kooperativno nudeći velikim silama ono što bi zadovoljilo njihove pretenzije kompatibilne sa bar nekim našim interesima.
U nemačkom slučaju to znači da nenapadno ali jasno iznesemo šta je u ovom trenutku u vezi sa KiM i drugim bitnim pitanjima minimum našeg nacionalnog interesa, od kojeg ni u kojem slučaju nećemo odustati, te da odlučno kažemo i delima pokažemo da za nas ulazak u EU po cenu odricanja od KiM-a nije prihvatljiv (ako je uopšte prihvatljiv u šta sada neću ulaziti, već polazim od deklarisanih opredeljenja vlasti). Paralelno je razumno ponuditi Berlinu konkretne mogućnosti za jačanje nemačkog ekonomskog prisustva na profitabilnim osnovama, i to na način koji će Nemci shvatiti kao mogućnost da ojačaju i svoje političke pozicije u Srbiji, a nama će doneti nove tehnologije, ozbiljne investicije, sigurnost.
Rečeno pre svega znači da bi Nemce trebalo da navedemo da prepoznaju mogućnost da investiraju u velike sisteme (ali tako da Srbija ostane njihov većinski vlasnik). Jedno je ulagati u trgovinu, finansijski sektor i druge oblasti odakle se kapital brzo povlači, a drugo je temeljno, na način koji zahteva dugoročno poslovanje, zakoračiti na naš ekonomski teren. A kada se to desi i sa ozbiljnim nemačkim kapitalom, odnosno kada bude izgrađen ruski „Južni tok“, Srbija će dobiti mnogo veću geopolitičku težinu i značaj za pomenute i druge velike sile. Kod nas će biti locirano, odnosno preko nas će ići, ono što je suštinski potrebno mnogo moćnijima od nas, te će naš interes umnogome postati i njihov. Biće im od značaja da kod nas ne dolazi do teškoća koje bi vrlo brzo ugrozile i njih. Otuda, pre nekoliko dana, uz podršku obe vlade, potpisan sporazum između našeg EPS-a i nemačkog energetskog giganta RVE – koji za početak podrazumeva ulaganje oko dve milijarde evra u termoelektranu „Nikola Tesla 3“ i hidroelektranu na Moravi – može da ima epohalni značaj. Kako u vezi sa rečenim, tako i kada se radi o daljim nemačkim (i ostalim) investicijama (za koje će biti magnet), koje će stvoriti osnov za naš ubrzani privredni razvoj i tehnološku modernizaciju.
ENERGETSKA (GEO)POLITIKA
Za razliku od Anglosaksonaca koji kod nas nemaju veće ekonomske interese, odnosno štete od požara koji tinjaju ili čak bukte kod nas, te nas tretiraju kao „jeftinu“ monetu za potkusurivanje u njihovoj borbi za globalnu hegemoniju – Nemci su mnogo ozbiljnije povezani sa našim regionom. Oni su se do sada prema nama negativno odnosili kao i druge velike zapadne sile, a i tradicionalnom su prema nama postupali neprijateljski, ali kada se o njima radi postoji realan prostor da se stvari promene bar u toliko da više ne budu aktivan deo bloka koji nastoji da nam uzme i ono malo što nam je na KiM ostalo, odnosno da širenjem autonomaškog, regionalističkog i otvoreno separatističkog sindroma ugrožava celovitost preostalog dela Srbije (Vojvodina, Raška).                            
U duhu rečenog o EPS-u i RVE-u, važno je da Nemci uđu u sisteme za čije uspešno funkcionisanje je potrebno jedinstvo (bar na klasičan način) neokupiranog dela Srbije. Tada i oni postaju zainteresovani za njega, a i kada se radio o KiM-u, štagod pričali i formalno zahtevali, neće povlačiti poteze koji bi ugrozili stabilnost ostatka Srbije pošto bi tako direktno udarili i na svoje ekonomsko-energetske interese. Današnja, surovo pragmatična, nemačka politička elita, to ne radi!
Savremena nemačka spoljna politika nesumnjivo je tek racionalno-ekspanzionistička. Ona je inspirisana, u nekoj (ali bitnoj) meri korigovanom doktrinom Fridriha Naumana, definisanom sredinom Prvog svetskog rata, u njegovoj knjizi „Srednja Evropa“ („Mitteleuropa“). Ona podrazumeva stvaranje ekonomsko-političkog saveza srednjoevropskih država i zemalja jugoistočne Evrope, pod hegemonijom Nemačke, dok bi neke druge države našeg kontinenta (zapadne i istočne Evrope), uključujući i Francusku, bile oslabljene i takođe na neki način povezane sa „Unijom“ okupljene oko Berlina. Nema sumnje, današnja EU suočena sa krizom, sve više dobija konture o kojima je sanjao Nauman (inače otac modernih nemačkih vladajućih liberala, čiji predstavnik je i aktuelni ministar spoljnih poslova te zemlje, a čija se Fondacija, koja deluje i u Srbiji, zove „Fridrih Nauman“). No, postoje i ozbiljne razlike koje nama pogoduju.
I BERLIN I MOSKVA
Nauman je zagovarao antirusku politiku, odnosno potiskivanje Rusije iz evropskih poslova, te oštro suprotstavljanje anglosaksonskom faktoru radi sticanja nemačkog globalnog prestiža. Danas Berlin u Rusiji vidi asimetrično-strateškog partnera, tj. garanta svoje energetske i sirovinske bezbednosti, odnosno prepoznaje i uvažava ogroman potencijal, čak i u krizno vreme platežno sposobnog, tržišta „ruske zajednice naroda“. Ujedno, bez obzira na izvesno evolutivno distanciranje od tzv. evroatlantizma, Nemačka i dalje namerava da izgrađuje vojnopolitičko savezništvo sa SAD-om, a druge moćne članice EU (kao što je u prvom redu Francuska) u mnogo čemu ipak nisu u senci Berlina.
To dugoročno za nas, kojima u prilog ide urušavanje evroatlantskog bloka, možda i nije dobro, ali srednjoročno jeste (a u narednim decenijama možda se i promeni nemački stav prema atlantskim integracijama). Svestrano emancipovana Nemačka od ostatka Zapada, sa potpuno samostalnim marko-hegemonističkim pretenzijama koje bi se pre ili kasnije pretvorile i u oštro nadmetanje sa Rusijom (kojoj treba još vremena da zaokruži svoj istorijski geopolitički prostor i modernizuje privredu, te energičnije zakorači u Srednju i Jugoistočnu Evropu), za nas je opasnija i od opstanka NATO-a. S druge strane za Srbe je najbolja opcija uistinu strateška preorijentacija Berlina na Moskvu, i tek onda Nemačko ubrzano napuštanje evroatlantskog koncepta, što svakako isključuje punu nemačku dominaciju na Balkanu. Nažalost, ono što je malopre rečeno neće se brzo desiti, ali će se odmereno i selektivno približavanje Rusije i Nemačke sigurno nastaviti, uz realan rast šansi za mnogo više u nekom narednom periodu.
SPOLJNOPOLITIČKI POLICENTRIZAM
Sve navedeno ukazuje da približavanjem Nemačkoj ipak ne ulazimo u njenu neokolonijalnu zonu, odnosno da nam ostaje širok prostor da otvarajući vrata za njen strateški uticaj, njemu pariramo uspostavljanjem jakih spona sa Rusijom, te produktivnih veza sa drugim silama gde za to postoji mogućnost. Tako u opštem zbiru mnogo više dobijamo nego što dajemo (bez čega nema uspešne međunarodne saradnje). Uostalom, zadnjih desetak godina samo su nam otimali naše, a ništa davali zauzvrat, pa je i izvestan pozitivan korak u tom pogledu za nas pomak od „sto milja“.
Oficijelni Beograd je od 2008. mnogo pričao o četiri stuba svoje spoljne politike, ali je u praksi, i to na pogrešan način, vodio računa samo o dva: Vašingtonu i Briselu. Motivisan lično-partijskim računima ključnih činioca bivšeg režima, nekritički je zanemarivao druge meridijane (koje je koristio samo za unutrašnjopolitičku propagandu), te se snishodljivo ponašao prema Zapadu. A i sa njim je, delovanjem na drugi način (čak i uz izrazitu naklonost DS-a toj „strani sveta“), moglo mnogo više da se uradi za zemlju.
Za to ni sada nije kasno. Uz svu ljubaznost koju je mudro da mali demonstriraju prema velikima, ako dosledno budemo postupali u skladu sa Bizmarkovim principom do ut des, u prvom redu za nas ipak najzainteresovanija Nemačka, ali i druge zapadne sile, mnogo više će uvažavati naše interese. Tim pre kada oni budu stavljeni u kontekst uistinu policentrične spoljne politike, čiji bitan element već postaje prijateljska Rusija. Ne bi bilo dobro da padnemo pod dominaciju Berlina, ali je mudro da se sa njim, uporedno sa Moskvom koja za nas treba da bude prioritetni strateški partner, kao i svakim drugim respektabilnim centrom moći koji je spreman da nam koliko-toliko izađe u susret, što plodotvornije isprepletemo interese. Za razvoj Srbije je, oko toga nema spora, bitna Nemačka, ali je za opstanak naše državnosti od suštinskog značaja ipak Rusija. O tome uvek moramo da vodimo računa i da na Nemačku uvek gledamo kroz rusku prizmu.
OPSTANAK KAO NACIONALNI INTERES
Danas široko rasprostranjena internacionalna fraza „nacionalni interes“ vuče korene od francuskog izraza Raison d’État – „državni razlog“. Pod njim se podrazumeva čitav niz potreba i težnji države, pre svega, na vojnopolitičkom, identitetsko-kulturnom i ekonomskom planu. Nacionalni interes ima kompleksan karakter. Ipak, kao i sve drugo, ima nešto što predstavlja njegov temelj. Osnovni nacionalni interes svake države je njen opstanak! Prvo generalno, a onda i u vezi sa očuvanjem njenog teritorijalnog integriteta. Opet, da bi država u moderno doba bila sposobna za tako nešto, pogotovo u okolnostima kada se suočava sa ozbiljnim pretnjama, potrebno je da bude bar ekonomski konsolidovana ako ne i snažna. Tu se radi o staroj priči o kokoški i jajetu. Možda i možemo da se odlučimo šta je „starije“, ali i jedno i drugo je, u krajnjoj instanci, podjednako bitno.  
Znamo da je Srbija dovedena na granicu bankrota. Zemlja koja se nalazi u takvom stanju malo toga može da uradi na bilo kojem planu. Stoga, sada je, između ostalog i zbog odbrane preostalih pozicija na KiM, za nas prioritet ekonomska konsolidacija, ali, naravno, na način koji ni u kom slučaju ne podrazumeva dalje podrivanje ostalih nacionalnih interesa. Tokom Vučićeve posete Berlinu, videli smo da izgleda postoje staze kojima možemo da se krećemo kako bi pomirili višeslojni paket svojih vitalnih nacionalnih interesa sa težnjama relevantnih velikih sila. Bezobrazluk koji je po okončanju naše državne delegacije usledio sa isporučivanjem novih nemačkih uslova na to ne treba da baci senku. Nek oni traže štagod hoće, na nama je da nudimo samo ono što nama odgovora i da čvrsto branimo svoje prioritete.
Ma koliko nisko pali, i te kako još imamo šta da ponudimo stranim partnerima da bude bolje i nama, a ne samo njima. Ne bi trebalo da se zavaravamo da smo od prioritetnog značaja za Berlin ili Moskvu, a kamoli neke druge prestonice, ali izvesnu težinu imamo i ona nam, ako vodimo odgovornu i racionalnu politiku, ostavlja mnogo više prostora za optimizam, nego što je to izgledalo dok su se naši vlastodršci ponašali nacionalno iracionalno, a lično samoživo. Ako našim novim vladajućim strukturama Srbija nedvosmisleno ostane iznad svega, te u skladu sa tim jasno i glasno pokažu da nisu spremni na žrtvovanje vitalnih nacionalnih interesa, i one strane sile čije se pojedine težnje ozbiljno kose sa našim, mnogo više će uvažavati srpske interese. Ono šta danas drsko rade samo je testiranje naših novih vlasti, kolik dalek su spremne da im dopuštaju da idu.
Kraća verzija ovog teksta objavljena je u „Pečatu“ broj 234