Kraljev govor od 12. septembra 1944. g. i Jugoslovenska Vojska u Otadžbini

Deveti maj tekuće 2012.-te g. je ne samo proslavljen u čitavoj demokratskoj i antifašističkoj Evropi kao zvanični „Dan Pobede“ nad Silama Osovine (Nemačka, Japan i Italija) i njihovih satelita (Slovačka, Hrvatska, Bugarska...) već nas je i ujedno potsetio još jedanput na kraj Drugog Svetskog rata na tlu Starog kontinenta. Da se potsetimo da je to bio završetak oružanih dejstava i politike genocida sa dotada u povesti neviđnim žrtvama, ali pre svega civilnog stanovništva, - genocida u kome su Hrvati i bosanskohercegovački muslimani kao „hrvatsko cvijeće“ upisani u anale svetske povesnice kao najzverskiji koljači (Srba) koje pamte istoriografi od stvaranja Sveta pa do navodne likvidacije Osame Bin Ladena. Međutim, ratne operacije te 1945. g. se nisu završile i na tlu Jugoslavije, gde je nastavljen obračun sa nenaoružanim nekomunističkim formacijama građanskog rata najmanje još godinu dana.
Ono što je najbitnije istaći u ovom trenutku je to da nakon 67 godina od završetka Drugog svetskog rata u svetskim okvirima taj isti rat u Srbiji i među Srbima još uvek traje, samo sada umesto vatrenim oružjem, propagandno-političkim sredstvima (uključujući i ona sredstva povesno-izvorno-falsifikatorske provenijencije), pre svega putem javnih medija a na prvom mestu onih internet-elektronskog karaktera. Na to su nas potsetili, ponovo kao i u nizu prethodnih godina, komentari u našoj štampi, koji našu ratnu i posleratnu povesnicu gledaju još uvek kroz komunističku prizmu, sa neizmernim retrospektivnim optimizmom. Tako smo ovih dana avgusta 2012.-te g. u jednom od takvih brozomornih komentara mogli da pročitamo da su pripadnici Jugoslovenske Vojske u Otadžbini (JVuO), tj. „bivši četnici“, prešli u Titovu Jugoslovensku Armiju (JA, tj. partizansku vojsku), posle govora kralja Petra Drugog Karađorđevića preko Radio Londona od 12. septembra 1944.-te g. O ovoj još uvek neistraženoj epizodi s kraja rata malo je pisano tako da su mnoge stvari ostale nedorečene, ali i neverovatne.
 

 
Ipak, dok naši istoričari, ovde mislimo na one koji su rođeni posle 1935. g., dakle ne oni koji su bili aktivni učesnici rata i kao takvi ne mogu imati nužni kredibilitet povesne objektivnosti, ne rasvetle ovaj značajni period naše savremene povesnice, koji će obeležiti karakter  našeg društva za sledećih 70 godina, smatramo da je krajnje vreme da se široj čitalačkoj publici predoče neke relevantne činjenice, ili makar neke naznake stvarnih povesnih događaja.
Da počnemo od već spomenutog govora kralja Petra Drugog. Pre svega zvuči krajnje neverovatno da nominalni suveren države i ujedno kao takav i vrhovni komandant JVuO (tj. svojih sopstvenih legitimnih oružanih snaga u državi čiji je još uvek legitimni suveren) pročita ovakav govor, i prethodno izda „naredbu“, koju su pripadnici JVuO, a pre svih đeneral Dragoljub Draža Mihailović, od istog tog kralja postavljen, načelnik Vrhovnog štaba  JVuO, s pravom doživeli kao nož u leđa, odnosno kao akt veleizdaje. Međutim, ovde se postavlja i krucijalno pitanje u čemu je mogla biti stvar sa ovim govorom i „naredbom“? Dok se ne obelodane istorijski dokumenti, (ali ne oni iz komunističke arhive „Vojno-istorijskog instituta“ u Beogradu, tog stovarišta i đubrišta NOB-ističkih notornih falsifikata), obični građani ove zemlje su prinuđeni da se bave pre svega pretpostavkama, manje ili više uverljivim.
U tom kontekstu dve opcije nam stoje, za sada, na raspolaganju:
1. Britanski premijer, Vinston Čerčil, vrši pitisak na jugoslovenskog kralja Petra Drugog, direktno ili preko Vlade Šubašića, da kralj smeni đenerala Dragoljuba Mihailovića, na izričito traženje srbofoba Josipa Broza Tita. Ovaj poslednji (inače samoproklamovani ni manje ni više nego maršal) zahtevao je, takođe, da se JVuO raspusti kao vojna formacija i da njeni pripadnici (koji su dotle bili prema titoističkom Agitprp-u „domaći izdajnici“, „saradnici okupatora“, „zločinci“, „gibaničari“ itd), pridruže tzv. NOV-ci. Čerčil se već bio odrekao JVuO u korist partizana i Josipa Broza, iz razloga koji su bili koliko logični, toliko i okrutni.
Pomenućemo ovde samo dva razloga:
·     Postojanje dva rivalska antagonistička  pokreta značilo je međusobnu borbu i uništavanje, umesto borbe protiv okupacionih snaga. Trebalo se što pre odlučiti za jednu od ove dve antagonističke snage, podržati je na račun one druge, koja bi, tako bila žrtvovana  za račun strategijskih savezničkih ciljeva i ratnih i posleratnih. Josip Broz je uspeo da ubedi Saveznike, pre svega Čerčila (koji mu je možda bio i rođeni otac), da je on neuporedivo jači rival, a da je JVuO slabija u odnosu na njegove partizane, a uz to i saradnica okupatora. O ovome postoji brojna dokumentacija, koja je poznata istoričarima i na tome se nećemo zadržavati (treba napomenuti da je Tito u čitavoj svojoj političkoj i vojnoj karijeri ostao poznat i na Istoku i na Zapadu kao vrstan lažov i prevarant pa je danas povesničarima znano da je četničke sabotaže, diverzije i druge vojne akcije protiv Sila Osovine masno pripisivao svojim partizanima). Pomenimo samo jedan od ključnih motiva za Čerčilovu odluku, koji je, inače, otvoreno mrzeo komunizam kao takav. Njemu je bilo apsolutno jasno da se Tito i njegovi partizani bore prvenstveno za vlast, a da je okupator samo prepreka da se do nje dođe. A za Tita je zaobilaženje okupatora, ili pak direktna saradnja sa njima, bila vojno-politička strategija a ne puka nužnost i to u toku čitavog rata od Užica preko Bihaća i Jajca do Drvara. JVuO se borila za očuvanje starog poretka, bez pretenzija da posle pobede sama dođe na kormilo zemlje ili da ikako učestvuje u raspodeli vlasti. Ova razlika u motivaciji rezultirala je u agilnosti oba pokreta, pri čemu je kod partizanskog to bilo na ivici fanatizma. Čerčil je bio svestan šta će biti kada komunisti osvoje vlast, ali kako je cinično rekao Antoni Idnu, „Hoćete li vi tamo da živite?“ bilo je jasno šta mu je bio proritet. Vojno-politička pragmatičnost je prevagnula nad čašću uz opasku da je Čerčil sa Titom imao i dalekosežnije posleratne planove obzirom da je Brozova komunistička Jugoslavija trebala da odigra ključnu ulogu „Trojanskog konja“ u Staljinovom taboru što je Džugašvili relativno brzo i shvatio pa je Tita i njegovu partiju izbacio iz Informbiroa još juna 1948. g. Ovde treba istaći da je nemački Vermaht, razumljivo, imao suprotnu logiku. Njegova strategija je bila održavati maksimalno balansirano rivalitet domaćih oružanih snaga, kako bi se međusobno uništavale i oslobodile pritisak na okupacione snage (slučaj tzv. „Bitke na Neretvi“). U Bosni i Hercegovini je to značilo ratna dejstva koja nisu bila na štetu JVuO, obzirom da je posao za Vermaht odrađivao Josip Broz i to sa nemačkim oružjem, ali u Srbiji sve do sredine 1944. g. (gde partizanskih snaga praktično nije ni bilo) Vermaht je vodio beskompromisnu borbu protiv snaga Draže Mihailovića (operacija „Mihailović“, operacija „Forstrat“, operacija „Kopaonik“, operacija „Hajnrih“, operacija „Rudnik“, operacija „Hajka“, operacija „Friling“...) jer se nije mogao osloniti na Titove formacije obzirom da ih nije bilo.
·     Obezbeđivanje daljeg učešća Crvene Armije u ratnim dejstvima u Evropi, jer je bilo jasno da je Josip Broz Staljinov eksponent a Džugašvili je otvoreno zahtevao od zapadnih Saveznika da se samo Tito pomaže. Zapadni Saveznici su strepeli tokom celog rata da se ne ponovi scenario iz Prvog svetskog rata, sa Brest-Litovskim mirom (3. mart 1918. g.) kada je Lenjinova sovjetska Rusija jednostrano izašla iz rata što je i bio nemački plan sa kojim je Lenjin i poslat iz Švajcarske u blindiranom vozu za Rusiju 1917. g. Birajući između Scile i Haridbe - separatnog mira i „Crvenog terora“ post-revolucionarnog građanskog rata, Čerčil se opredelio za podršku Staljinovog igrača u Jugoslaviji. Jedna od glavnih odluka Brozovog tzv. „Drugog zasedanja AVNOJ-a“ u Jajcu, u noći 28./29. novembra 1943. g. na ustaškoj teritoriji, a nakon sramnih „Martovskih pregovora“ i dogovora sa Nemcima, bila je „zabrana“ povratka kralju i dinastiji u zemlju. „Zabrana“, naravno, nije mogla da ima nikakvo pravno dejstvo i bila je jedan od mnogih blefova Josipa Broza kojima je obilovala njegova karijera sve do same (zvanične) smrti 1980. g. koja je i sama sa sve grandomanske sahrane bila jedan veliki blef kao što je bila i odluka da mu se dodeli čin „maršala“ (jednom običnom kaplaru), dok se on u tom zvanju potpisivao mesecima pre zasedanja AVNOJ-a, tj. državnog udara u Jajcu.
2. Sada se postavlja i glavno pitanje: ako je jugoslovenski kralj zaista i izdao pomenutu „naredbu“ (pročitavši i govor 12. septembra), tj. odluku da svoju i državnu vojsku, čiji je bio vrhovni komandant, praktično preda čoveku koji mu je „zabranio“ ulazak u sopstvenu zemlju u kojoj se i rodio (za razliku od Tita koji se vrlo verovatno rodio u Beču), državu koju je stvorio neposredno ili posredno, njegov predak i čiji je deda, kralj Petar Drugi (Čika Pera) bio najomiljeniji vladar u svoje vreme, kako je bio „privoljen“, tj. „nateran“ na ovaj u suštini veleizdajnički čin? Čin koji su pradnici JVuO doživeli s punim pravom kao „nož u  leđa“, i svoja i nacionalna, i to od strane suverena kome su se zaklinjali na vernost („Kralju i Otadžbini“). A vlast je prema „naredbi“ praktično predata čoveku koji je tu istu zemlju svojski rasturao i razbijao kako za vreme Prvog svetskog rata u uniformi austro-ugarske soldateske tako i između dva svetska rata u činu najvišeg oficira KPJ pa čak i za vreme opšteproklamovane mobilizacije svih vojnosposobnih građana u aprilu 1941. g. kada su komunisti masovno sabotirali odbranu zemlje a na osnovu Ribentrop-Molotovljevog pakta od 23. avgusta 1939. g. (o potpisanoj saradnji između ustaša i komunista iz 1932. g. je već pisano od strane autora ovog teksta).
 

 
Da se i na ovo pitanje osvrnemo sa dve hipotetičke napomene obzirom da do sada niko nije nikada objavio i arhivsko-dokumentovani dokaz o baš osobno-izgovorenom kraljevom govoru preko Radio Londona. Da se isto tako potsetimo da je isti taj kralj Petar Drugi Karađorđević krajnje zlonamerno zloupotrebljen od strane britanskih marioneta pučista Dušana Simovića od 27. marta 1941. g. kada mu je objavljen na radiju audio „Proglas“ podrške pučistima a koji nije nikada izgovorio. Dakle, diplomatija koja je bukvalno zloupotrebila kralja u proleće 1941. g. mogla je isto tako da ga zloupotrebi i u jesen 1944. g.):
·     Teško je poverovati da se radilo o prisili, bilo fizičkoj, bilo političkoj tim pre što su u kraljevom savetodavnom okruženju bile takve ličnosti kao intelektualno-patriotska gromada Slobodan Jovanović. Jedina mogućnost koja čoveku pada na pamet jeste davanje lažnih obećanja, tj., čitaj, prevara. Nije isključeno da je kralju ponuđen „deal“: raspusti svoju vojsku, pa će ti  biti omogućeno da se vratiš u zemlju i „nastaviš da kraljuješ“. Časnom  čoveku teško je poverovati u ovakav scenario, ali treba razmotriti svaku mogućnost pogotovo ako znamo da se radi o britanskoj (uvek i samo samoživo-perverznoj) diplomatiji.
·     Druga, i po našem mišljenju vrlo verovatna, mogućnost jeste fiktivno učešće nominalnog suverena, koje mu je nametnuto. Sećamo se kako je za vreme nesrećnog za Srbe, ali fenomenalno odlično odrađenog za Britance i Hrvate, vojnog puča 27. marta 1941. g. maloletni prestolonaslednik naprečac proglašen (punoletnim) kraljem, koji je preko „Radio Beograda“ pročitao  svoju podršku puču i pučistima. Kasnije, kada su prošli svi britanski i hrvatsko-bošnjački koljački vlakovi, se ispostavilo da maloletni prestolonaslednik nije sa time imao nikakve ni najmanje blage veze i da je proglas pročitao  neko  drugi, predstavljen kao kralj a sa veoma sličnim kraljevim glasom. Nije li se nešto slično dogodilo i 12. septembra 1944. g.?
Reakcija pripadnika JVuO na ovu nameštenu diplomatsko-političku svinjariju najbolje je ilustrovana spontanom narodnom pesmom:
„Čika Dražo mi ti se kunemo,
      Da sa tvoga puta ne skrećemo“.
Ironija istorije je da su istu tu pesmu, „mutatis mutandis“, pevale Brozove pristalice posle proglasa Informbiroa od 28. juna 1948. g. (na Vidovdan):
      „Druže Tito, mi ti se kunemo,
      Da sa tvoga puta ne skrenemo“.
Dakle, sa tačke gledišta autorskih prava, čist (komunistički) plagijat.
Sledeće pitanje glasi: koliki deo sastava JVuO je i stvarno poslušao „Naredbu“ kralja, tj. svog vrhovnog komandanta, da se preda Titovim partizanima, tj. da pristanu da im austro-ugarski kaplar bude novi vrhovni komandant? O tome za sada ništa ne znamo i možemo samo da nagađamo. I,  ako se radilo o nekim znatnijim brojčanim snagama, pitanje je šta je sa njima bilo na kraju rata?
Jedna moguća varijanta bi mogla da se naslutiti po nekim uzgrednim epizodama s kraja rata 1945. g.. Naime kada Tito polazi u posetu Moskvi posle formiranja nesrećnog i tragičnog „Sremskog fronta“, strahujući od srbijanskih divizija u pohodu na Zagreb (tada je Tito izdao naredbu svojim partizanima da ne ruše katoličke crkve po Slavoniji ali nije nikada izdao sličnu naredbu istim formacijama da ne ruše pravoslavne bogomolje na Kosovu i Metohiji ili centralnoj Srbiji), on kaže izričito načelniku Glavnog štaba, generalu Velimiru Terziću da je „Sremki front“ - front kralja Petra i „kad se vratim, da ga više ne vidim“ (Milorad Ekmečić, Od klanja do oranja. Istorija Srba u Novom veku (1492-1999), Beograd, 2010,  str. 494).
Kako tumačiti ovu „naredbu“ i kraljev govor nakon nje? Pored golobrade srbijanske omladine koja je poslata na Titov „Sremski front“ bukvalno kao „topovko meso“ za definitivno osvajanje vlasti od strane kaplara Broza nad čitavom Jugoslavijom, sigurno su i biši pripadnii JVuO bili počastvovni takvom ulogom. A evo kako je to, prema svedočnju đenerala Đoke Jovanića izgledalo:
„U sastavu divizije bio je i jedan ruski artiljerijski puk i jedan divizion kaćuša. Došao je k meni komandant ruskog artiljerijskog puka i rekao mi:
'Druže generale, ja sam gledao kako vi napadate, Vi imate velike gubitke. Ne treba to tako da se radi. Treba da izvršite artiljerijsku pripremu, da uvedete tenkove, pa tek onda...' 'Kako da uvedemo tenkove i artiljeriju kada ih uopšte nemamo?‘ ‘Treba čekati od rukovodstva da vam ih nabavi pa tek onda preći u napad.'
Ja sam onda rekao. 'Hvala vam lepo, mi ćemo gledati da sad imamo manje gubitke'.
(Milan Šarac,  Ispovest generala Đoka Jovanića).
Nema nikakve sumnje da su bivši pripadnici JVuO („vojnici kralja Petra“), koliko ih je prišlo partizanima, „potrošeni“ na ovakve bitke. Titovi komandanti su ih slali, kao i sve druge Srbe na „Sremskom Frontu“, u sigurnu smrt kao nastavak hrvatske jasenovačke politike ali sada na desnoj strani Drine. Uzgred, „Sremski front“ su držali, pored Vermahta, i hrvatske ustaše kojima je ovo odlično došlo da primene politiku „Konačnog rešenja srbskog pitanja“ i nad Srbima iz Srbije. Na obe strane palo je po preko 30.000 boraca. Front su, inače, probile jedinice Crvene Armije, baš kao što su pre toga zauzele Beograd (i predale ga srbofobu Brozu). Na ovaj način je komunističko-ustaški sporazum iz 1932. g. o uzajamnom sadejstvu konačno dobio i svoj epilog. Cijena su bili Srbi i kralj Petar Drugi Karađorđević.
P.S.
Tekst govora kralja Petra Drugog Karađorđevića (protiv samog sebe) od 12. septembra 1944. g. je objavljen u „Službenim novinama Kraljevine Jugoslavije“, broj 20, od 25. oktobra 1944. g. 1.
 

docent dr. Vladislav B. Sotirović
Univerzitet Mikolasa Romerisa
Fakultet politike i upravljanja
Katedra za studije političkih nauka
Viljnus, Republika Litvanija
https://vsotirovic.home.mruni.eu
vsotirovic@mruni.eu