Vladimir Vojnovič: Nisam dozvoljavao da me obore

26. septembra Vladimir Vojnovič, poznati pisac koga nazivaju satiričarem broj jedan u postsokvetskoj književnosti, proslavlja 80. rođendan.

Dane uoči jubileja Vojnovič je proveo u crnomorskom gradu Anapi. Ali u letovalište nije došao da se odmara, već da radi: ovde je bio na čelu festivala Kinošok. Gledao je po nekoliko filmova dnevno, davao intervjue, popravljao tekstove, pri tome svakog dana plivao put horizonta... Imao je energije za sve. A i šta su to filmovi i plivanje, kada je još pre godinu dana on smelo seo za upravljač aviona – i poleteo! U intervjuu za Glas Rusije seća se toga sa zadovoljstvom.

- Pitaju: Hoćete sad da poletite? Kažem: Hoću! Otišli smo negde daleko od Moskve, došli u neko mesto, selo, na kraju sela dvorište, a u dvorištu nekoliko aviona, traktor, čamac sa motorom, motocikl i kokoške... Ispostavilo se da je to privatni aeroklub. Tamo sam i leteo. Na svoje čuđenje shvatio sam da mogu.

Šezdeset godina nisam se dizao u nebo – od kada sam kao mladić učio u aeroklobu. Ipak nisam se bojao! Stiče se utisak da se Vojnvič uopšte ničega ne plaši, zato sve vreme ratuje, u skladu sa svojim prezimenom. Između ostalog, pisac nikada nikog nije napadao, samo se branio.

- U mladosti sam se bavio rvanjem, nekada nisam imao dovoljno častoljublja da sanjam da nekoga oborim. Najvažnije je bilo da me ne obore. Voleo sam da zauzimam odbrambenis stav. Isto kao i u životu. Nikada nisam imao želju da ratujem sa sovjetskom vlašću. Ona je počela sa mnom da ratuje, a ja sam se borio, nisam davao da me obore.

Vladimira Vojnoviča su proterali iz SSSR 1980. godine, lišili ga državljanstva. Osvetili su mu se za pisma u zaštitu disidenata, za blistavi satirični roman Život i doživljaji vojnika Ivana Čonkina, nelegalno objavljen u Nemačkoj i Francuskoj. Kada je zahvaljujući perestrojki ovaj roman izašao u domovini, čitala ga je čitava zemlja. Vojnik Čonkin je stalno dospevao u smešne, idiotske situacije, a čitaoci su prepoznavali u tome sovjetsku stvarnost – činovike, ograničene komandire, ignorantski odnos prema običnom čoveku... I smejali su se nad tekstom kroz suze...

1990. godine Vojnovič je, vrativši se iz emigracije, dovezao novo remek-delo: satiričnu antiutopiju Moskva 2042. Pisac je bio pun nade u obnovu zemlje. Priznaje: prvo su se one ostvarivale, ali zatim se sitaucija promenila. Tako da akcije protesta koje su započele u decembru prošle godine po njegovom mišljenju zakonomerne su:

To je nromalno kada postoji rukovodeća snaga i postoji opozicija koja joj je ravna i koja pretenduje na vlast, menja tu vlast, zatim vlast postaje opozcija... Ovo smenjivanje je garancija stabilnosti u zemlji. Stabilnost se dostiže samo putem redovne promene vlasti u toku slobodnih i poštenih izbora.

Sada Vladimir Vojnovič piše satiru o događajima savremenosti. A povodom jubileja je pripremio zbirku pesama i priča za odrasle, ilustrovanu sopstvenim crtežima. Poslednjih godina Vojnovič se ispoljio i kao slikar: crta pejzaže, portrete, učestvuje u izložbama.