SAD gube pravo jačeg

Teško je osporiti tvrdnju da su danas SAD, uz sve svoje nedostatke, ipak najjača država sveta. Uzgred, mnogi vide neke predznake skorog sumraka. Opšte je poznata postala tvrdnja da SAD nisu u stanju da nose breme svetskog lidera, ali da nisu još toga svesni.

Odatle potiču spoljnopolitički izazovi sa kojima će se nositi budući predsednik SAD, odrastao u atmosferi kulta američke isključivosti. Ovaj je kult potekao od očeva- osnivača i od onda je zapravo deo specifične nacionalne samoidentifikacije. Za nas je važnija sama činjenica američkog kompleksa tuđe manjkavosti i manije mesijanstva koja odatle prositiče. Govori generalni direktor Centra politiških tehnologija Sergej Miheev:

- U SAD-u postoji već vekovima utvrđeni konsenzus u vezi sa tim - kako, šta i gde bi trebalo da radi SAD. U krajnjem slučaju, od početka 20.veka ( i tim pre posle Drugog svetskog rata) američka doktrina praktično se nije menjala. Postoje utvrđeni američki interesi u spoljnoj politici. Njihovo dostizanje se postiže svim raspoloživim sredstvima. Sredstva variraju u zavisnosti od situacije, teritorije, od konkretnog istorijskog konteksta. I to može biti u vidu mekog pritiska i i podrške do sprovođenja direktne vojne akcije. U tom smislu nikakve suštinske razlike između Obame i Romnija nema - sva njihova diskusija povodom spoljne politike - to je razgovor koji se tiče detalja. Ovaj spor bi trebalo da se razmatra u kontekstu izborne komisije. Trebalo bi o nečemo da raspravljaju. Demokrata Obama je smenio republikanca Buša, a rezultat je isti: rat se nastavlja i tu i tamo. Amerikanci su imali direktan stav prema vojnoj operacijiu Libiji. Američka vosjka za sada još ostaje u Avganistanu. Zapravo, nema ozbiljnih promena od dolaska Obame, koga su nazivali čovekom koji se bori za novi imidž Amerike. I Obama i Romni, kao i drugi vodeći američki poliitčari zastupaju ideju „Paks Amerikano“ i mogu se razlikovati samo detalji njihove koncepcije.

Eksperti koji analiziraju tok predsedničke kampanje, dopuštaju mogućnost stvaranja određene političke kolizije, koja bi mogla da podrije autoritet SAD na međunarodnoj sceni. Radi se o tome da su izbori u Americi posredni a ne direktni. Građani formalno glasaju ne za kandidate, već za članove izbornog kolegijuma, kojih ima 538. Za pobedu, kandidatu je neophodno da osvoji polovinu plus jedan glas. To je 270 glasova. Za sada su i Romni i Obama teoretski na istoj poziciji, to jest svaki očekuje 269 glasova. U tom slučaju će stupiti na snagu 12. Amndman Ustava SAD, koji predviđa da će Kongres izabrati presednika, a Senat potpredsednika. U ovom tenutku, u Kogresu većinu imju republikanci i oni će logično podržati Romnija. A demokrate, koje kontrolišu Senat, podržaće Bajdena, koji će u tandemu, uz Obamu biti ponovo izabran na naredne 4 godine.

Očigledno je da će ovaj scenario razvoja situacije pojačati političko raslojavanje u amereičkom društvu, koje će baciti sumnju na legitimnost izbora novog šefa države. Udar po Americi, sa neočekivane strane- američke elite koja ne želi da primeti arhaičnost i neefektivnost američkih mehanizama demokratije.

Sergej Duz,