NATO i RF između neprijateljstva i saveza

Protivrečnost odnosa Rusije i NATO-a najbolje odražavaju dva manevra započeta paralelno: zajednički komandno-štabni manevri RF i alijanse Budno nebo, gde će Moskva i Brisel uvežbavati borbu protiv vazdušnog terorizma i manevri NATO-a Cyber Coalition-2012, gde se Rusijs razmatra kao jedan od glavnih protivnika u kibernetičkom prostoru. Koliko je stabilno slično razdvajanje?

Komandno-štabna faza Budnog neba koja startuje 13. novembra faktički je pripremna faza manevara planiranih za leto 2013. godine i svedoči o tome da Moskva i Brisel imaju dosa zajedničkih tema i da je pretnja od vazdušnog terorizma jedna od njih.

Istovremeno Alijansa započinje manevre Cyber Coalition-2012, u čijoj osnovi leži napad hakera iz nepoznate afričke države protiv Mađarske i Estonije.

Prema legendi manevra, afrički sajberagresori uz pomoć virusnog napada uspevaju da izbace iz stroja uređaje vojnog transportnog aviona Alijansa, posle čega letelica pada na teritoriji Mađarske uz mnogoborojne ljudske žrtve. Istovremeno afrički hakeri preduzimaju napad na vitalne objekte estonske infrastrukture: energetske podstanice, aerodrome i slično, zbog čega je fukncionisanje zeme paralisano. Vandredno savetovanje rukovodstva NATO-a treba da reši pitanje svrisishodnosti primene člana 5 Vašingtonskog sporazuma o kolektivnoj odbrani. Cilj Alijanse će biti likvidacija posledica napada, otkrivanje sajberagrsora i nanošenje uzvratnog udara – kako kibernetičkog, tako i vojnog.

Legenda smešta protivnika NATO-a u Afriku, imada realnost je mnogo prizemnija. Osnovni protivnici Alijasne u sajberprostoru su Kina, Rusija i Iran, kako se smatra, i malo ko sumnja da se pod virtualnim agresorom u manevrima ima u vidu jedna od ove tri zemlje. Teško da rukovodstvo NATO-a pripisuje Iranu i Kini tako snažnu zainteresovanost za Istočnu Evropu.

Faktički igra „sajbersukoba sa Rusijom“ u kontekstu zajedničkih manevra za suprotstavljanje tororizmu koji se pripremaju pokazuje dubinu protivrečnosti između realne neophodnosti saradnje sa Rusijom i ideološke potrebe da se na Rusiju gleda kao na neprijatelja – posebno za nove članove NATO-a.

U ovakvim uslovima nikakva dugoročna saradnja Rusije i NATO-a na osiguranju opšte bezbednosti praktično nije moguća. Uporedo sa tim, realnost koja zahteva sve šira zajednička dejstva od borbe protiv pirata do saradnje povodom trupa Alijanse i Avganistana, neizbežno će ponovo postaviti pitanje ko je u stvari za NATO danas Rusija? I od odgovora na ovo pitanje zavisi već budućnost Alijanse u celini.

Ilija Kramnik,