Mihail Vrubelj

Mihail Vrubelj je ruski slikar na rubu 19. i 20. veka, koji je ostavio trag praktično u svim vrstama i žanrovima likovnih umetnosti: slikarstvu, grafici, dekorativnoj skulpturi i pozorišnoj umetnosti. On je bio poznat kao autor slika, dekorativnih panoa, fresaka i ilustracija za knjige

Mihail Aleksandrovič Vrubelj je rođen 4. (17.) marta 1856. godine u Omsku, u porodici oficira. Njegovi preci od strane oca su bili poreklom iz pruske Poljske. Otac je želeo Mihailu pouzdanu i dobro situiranu budućnost, uspešnu karijeru, zato se posle završetka gimnazije 18-godišnji Mihail upisao na pravni fakultet Peterburškog univerzmiteta, mada je bio apsolutno ravnodušan prema pravnoj nauci. On je voleo filozofiju Kanta, zaljubljivao se u operske dive, vodio diskusije o umetnosti, pri tome je uvek bio pristalica čiste umetnosti, te je mnogo crtao. On je posećivao večernje časove na Akademiji umetnosti. Od univerzitetskih godina su sačuvane njegove ilustracije za dela Turgenjeva i Tolstoja. U jesen 1880. godine, posle završetka studija, Vrubelj je postao slušalac-gost u Imperatorskoj Akademiji umetnosti. On se odmah izdvojio od drugih studenata svojim neobičnim stilom i originalnim pogledom na klasične sižeje (impresionizam) – dovoljno je da se pogledaju njegovi prvi radovi vodenim bojama – Uvrđenje u hram i Gozba kod Rimljana.

1884. godine su Vrubelja pozvali u Kijev radi restauracije Kirilove crkve iz 12. veka. Za mramorni ikonostas tog hrama je Vrubelj naslikao ikone Bogorodica sa Detetom, Hristos, Kiril i Atanasije. Osim toga je on živopisao i zidove. Vrubelj je naslikao skice za Vladimirsku sabornu crkvu, ali nije ni počeo da slika (ranije je on naslikao za tu sabornu crkvu samo neke ornamente). Radovi u Kijevu su trajali uz neke prekide do 1889. godine, posle toga se Vrubelj preselio u Moskvu. Tu je on igrao ulogu arhitekte i majstora primenjenih umetnosti – on je projektovao fasade niza zgrada, koje su sačuvane i danas. Za širi krug gledalaca Vrubelj je postao popularan od 1890. godine, kada je u Moskvi naslikao Demona, koji sedi i stvorio ilustracije za Lermontovljeva dela u jubilarnom izdanju u čast 50. godišnjice smrti pesnika. Vrubelj je kazao da je Demon nije toliko duh zloban, koliko duh, koji pati, ali je pri tome duh vlastoljubiv… veličanstven, da je njegov Demon oličenje večne borbe metežnog ljudskog duha. Lik Demona je postao za Vrubelja koban. 1902. godine on slika Demona, koji je pao. To je bilo uoči bolesti, koja mu je pretila gubljenjem u kalejdoskopu likova-halucinacija.

Benoa je pisao: Svako jutro… publika je mogla da vidi kako je Vrubelj završavao svoje delo. Lice je postajalo sve strašnije, mučnije, njegova poza je podsećala na torture… Kod slikara su počeli da se ispoljavaju znaci psihičke, tada se govorilo, duševne poremećenosti. Čuveni ruski psihijatar Vladimir Behterev je rekao da je bolest neizlečiva. On je bio u klinikama kod najboljih lekara, ali je bolest napredovala. Jedan od savremenika je piso o Vrubelju u to doba: Video sam ga neobično uzbuđenog i izgubljenog, bolnog uspona osećanja i misli, vrtoglave brzine ideja, kada telesna sredstva nisu mogla da stignu taj vihor. Međutim, on je i tada stvarao. On je pokrio zidove svoje kućice fantastičnim, činilo bi se, apsurdnim liniama i bojama. On je vajao od svega, što bi mu se našlo pri ruci, monstruozno-apsurdne figure. 1. (14. aprila 1910. godine Vrubelj je umro. Prilikom sahrane je čuveni ruski pesnik Aleksandar Blok rekao: On nam je ostavio svoje Demone kao bajaoce protii zla, protiv noći. Pred onim, što Vrubelj i slični njemu otkrivaju čovečanstvu jednom za stotinu godina, mogu da samo treperim. One svetove, koje su videli oni, mi ne vidimo.