Dva Rišeljea: trag koji su ostavili u kuhinji kardinal i maršal

Zahvaljujući talentu oca Aleksandra Dime, kardinala Rišeljea čitav svet zna kao majstora političke intrige. Istoričari odaju kardinalu poštu kao čoveku koji se borio protiv francuske aristorkatije i doprinosio jačanju apsolutizma u Francuskoj u 17. veku.

Ali da li mnogi znaju da je pojavi noža na stolovima evropljana takođe doprineo kardinal Arman Žan de Plesi, herceg de Rišelje, prvi ministar kralja Luja 13. Tradicionalno pojavu noža vezuju sa nezadovoljstvom koje je osećao kardinal Rišenje prema učesnicima trpeze koji su imali ružnu naviku da čačkaju zube oštricama svojih noževa i kindžala. Kardinal je naredio da se istupe oštri krajevi noževa koji su iznošeni na sto, kako bi se gosti lišili mogućnosti da ih guraju u zube. Moda noževa sa zaobljenim vrhovima nije se odmah ustalila, neki su je pratili, drugi su odabrali da koriste noževe na stari način. U svakom slučaju, 1669. godine francuski kralj Luj 14. objavio je van zakona sve oštre noževe, a pri tome to se ticalo ne samo novih pribora, već i onih koji su se već koristili, trebalo je da oni zaoble oštrice.

O gastronomskim naklonostima kardinala Rišeljea zna se ne tako mnogo, zato je njegov nećak praunuk maršal Luj Fransoa Arman de Plesi, herceg Rišelje ušao u istoriju ne samo kao vojskovođa koji nije imao ni jednu izgubljenu bitku, već i kao veliki gastronom.

Aleksandra Dima otac, koji je ovekovečio u Tri musketara kardinala Rišeljea, odao je poštu i njegovom rođaku iz 18. veka. Rišelje je znao praktično čitavu stranu kulinarske veštine bolje od bilo kog šefa restorana, divio se Dima, navodeći priču o maršalu. Za vreme Hanoverskog rata, u zarobljeništvo maršalu je dospelo mnogo lokalnih kneževa, njihovih žena i kćeri, kao i dvorjana. Pre nego što ih je pustio na slobodu, Rišelje je rešio da ugosti goste večerom, čime je bacio u očaj kuvare i intendante. Oko položaja francuske vojske čitava okolina je bila opustošena. Tada je Rišelje sazvao intendante i saznao da imaju još jednog malog bika i malo korenja. I maršal je rešio da spremi od oskudnih namirnica najlepšu večeru na svetu, čiji meni je odmah skicirao perom.

Kao glavno jelo na meniju je bila olja, špansko jelo od mesa sa povrćem poput gaskonske guste supe sa krutonima, na goveđem buljonu. Dalje su usledile četiri zakuske: nepce bika u sosu Sent-Meneu, piroške sa mlevenim fileom i lukom, bubci sa prženim lukom i meso pod belim sosom, sa limunovim sokom. Onda je na red došla govedina sa garnirom od korenja u mesnom soku. Zatim je usledilo 6 toplih jela: rep sa pireom od kestenova, ragu od jezika na burgundski način, rolovana govedina sa mariniranim plodovima dragoljuba, biftek na žaru sa celerom, pržena govedina sa pireom od badema i krutoni od armijskog hleba sa goveđim mozgom.

Zatim je usledila druga smena jela: pečeni file, salata od cikorija sa goveđim jezikom, govedina u belom želeu, pomešanom sa pistaćima, hladna pita sa krvavom govedinom i vinom.

I upravo sa maršalom Lujom Fransoom Armanom de Plesijem tradicija vezuje pronalazak majoneza. Po jednoj od verzija, to se desilo 1756. godine u gradu Moaon, na ostrvu Minorka, kada je za svečani pir povodom pada Maona pred vojskama hercega Rišeljea trabalo pripremiti sos od postojećih namirnica. Pošto kuvar hercega nije imao slatku pavlaku, već samo jaja i maslinovo ulje, on je počeo da pravi od njih sos koji je dobio naziv u čast zauzetog grada. Druga verzija glasi da se to desilo u Maonu, ali kasnije, kada su grad opsedali Englezi. Između ostalog, postoji mišljenje da Maon i herceg Rišelje sa tim nemaju nikakve veze, već da reč majonez potiče od starofrancuske reči moyeu, što znači žumance.