Drugi Srbi i drugi srbski

Mnogi naši čitaoci su možda čuli da u istočnoj Nemačkoj, u opštinama Kotbus i Baucen, odvajkada živi narod koji sebe zove „Srbi“, a svoj jezik zove „srbski“, mada sa Srbijom, reklo bi se, nema nikakve veze. Lužički Srbi (ili Sorbi, kako ih zovu Nemci) su mali zapadnoslovenski narod protestantske i katoličke vere, svi do jednoga su bilingve i podjednako dobro govore i svoj maternji, i nemački jezik.

O njihovoj teškoj istorijskoj sudbini i o odnosima Lužičkih Srba prema Srbiji i Rusiji „Ruska reč“ razgovara sa Dmitrijem Poljakovom, doktorom filologije, višim predavačem na Ruskom državnom univerzitetu humanitarnih nauka u Moskvi (RGGU).

Ruska reč: Dmitrij, zašto Lužički Srbi sebe nazivaju Srbima (Serbja / Serby), a svoj jezik srbskim (serbsce / serbski)? Od kada oni žive u istočnoj Nemačkoj? Kakve veze oni imaju sa Srbima na Balkanu? Da li su povezani sa njima poreklom, jezikom ili tradicijama?

Dmitrij Poljakov: Nažalost, nemamo dokaza koji bi nedvosmisleno ukazivali na veze između Lužičkih i balkanskih Srba. Naravno, moguće je da su takve veze postojale u praslovensko doba, svakako pre slovenskih migracija na jug i zapad.


Ruska reč: Ali podudarnost etnonima i lingvonima je vrlo zanimljiva...

D.P.: Svakako. Inače, današnji Lužički Srbi su ostatak jedne grupe zapadnih Slovena, polapsko-baltičkih, koji su se naselili na ovoj teritoriji još u vreme Velike seobe naroda. U ranom srednjem veku su Polapski Sloveni, Ljutići i Bodrići (Obodriti) naseljavali trećinu sadašnje Nemačke: sever, severozapad i istok. Kasnije su svi oni bili asimilovani i germanizovani. Poslednji čovek koji je govorio polapski jezik umro je u 18. veku. Lužičkim Srbima je pošlo za rukom da dugo pružaju otpor asimilaciji, tako da ih je još početkom 19. veka bilo 250 hiljada. Međutim, industrijalizacija i, blago rečeno, burni događaji u 20. veku, tj. ratovi i nacizam u Nemačkoj, a zatim i istočnonemačka socijalistička industrijalizacija, učinili su svoje.

Ruska reč: Koliko ukupno Lužičkih Srba danas živi u Nemačkoj?

D.P.: Po najoptimističnijim procenama – oko 50 hiljada.

Ruska reč: Lužički Srbi redovno na Internetu šire apele u kojima tvrde da su izloženi germanizaciji i asimilaciji, traže pomoć, mada imaju neku kulturnu autonomiju i određena prava u Nemačkoj. Koliko je njihov opstanak realno u opasnosti i kakvu pomoć traže?

D.P.: Lužički Srbi su jedina slovenska narodnost koja živi na teritoriji Nemačke i ima status nacionalne manjine (pored Danaca, Frizijaca i Roma). Taj status je čak potvrđen i u zakonodavstvu pokrajina Saksonije i Branderburga, na čijim se teritorijama nalazi istorijska teritorija Gornje i Donje Lužice. Oni imaju svoj kulturni centar, svoje pozorište, svoje odbornike u organima lokalne samouprave, organizuju razne lužičke manifestacije, ponekad se mogu videti čak i dvojezični natpisi.

Lužički Srbi su vekovima bili izloženi intenzivnoj asimilaciji od strane Nemaca, ali ipak se za sadašnje procese u Lužici, po mom mišljenju, ne može decidirano tvrditi da se radi o germanizaciji. Ekonomska kriza je zahvatila čitavu Evropu i sada se manje sredstava izdvaja za mnoge obrazovne, naučne i kulturne projekte, tako da ni Lužički Srbi nisu izuzetak. Naravno, smanjeno finansiranje kulturnih inicijativa pogubnije je za male, nego za velike narode, i u tom smislu se može govoriti o tome da su Lužički Srbi, kao i svaki mali narod, danas u veoma teškoj situaciji.

U vezi sa tim se čini da lužičkosrpske nacionalne organizacije (pre svega Domovina i Matica lužičkosrbska) ne treba da traže sredstva za finansiranje svojih projekata samo od nemačke države, nego i iz drugih izvora. To bi pored privatnih donacija mogla da bude pomoć raznih fondova susednih država, pre svega Poljske i Češke, koje imaju dugu tradiciju pomaganja Lužičkim Srbima.

Ruska reč: Da li Rusija pomaže malom slovenskom narodu koji je na ivici opstanka? Da li je ranije pomagala?

D.P.: U 19. veku su Lužičkim Srbima pomagali ruski trgovci-mecene, kulturni poslenici, naučnici koji su bili naklonjeni slovenskoj ideji, čuveni slavisti Izmail Sreznjevski, Osip Bođanski, Petar Prejs, Viktor Grigorovič, Aleksandar Giljferding. U arhivima ruskih slavista sreću se spiskovi priložnika koji su pomogli razne lužičke kulturne projekte: reč je o hiljadama tadašnjih rublji, što je u ono vreme bio prilično veliki novac. Nema podataka o pomoći na zvaničnom nivou.

Danas ruska pomoć Lužičkim Srbima ima više moralni, nego materijalni karakter. Razne ruske kulturne i prosvetne organizacije se obraćaju nemačkim vlastima sa apelima da se ne dozvoli značajno smanjenje finansiranja delatnosti lužičkosrbskih organizacija. Treba reći da to ima efekta, jer slična kolektivna pisma i peticije, koje se, naravno, ne upućuju samo iz Rusije, imaju određeni uspeh i zaista koriguju poteze nemačkih vlasti.

Ruska reč: Čisto teoretski gledano, da li bi pomoć i podrška Lužičkim Srbima mogla biti nekakav kohezioni faktor za kulturne organizacije iz raznih slovenskih zemalja koje nisu u najboljim odnosima?

D.P.: Misao o tome da će pomoć Lužičkim Srbima doprineti zbližavanju nekih slovenskih zemalja koje nisu u najboljim odnosima izgleda mi kao utopija, bar u ovom trenutku.

Ruska reč: Postoji li šansa za opstanak Lužičkih Srba i njihovog jezika?

D.P.: Problema ima veoma mnogo, ali vreme će pokazati. Voleo bih da postoji.

Zabranjeni su kopiranje i republikacija sadržaja objavljenih na „Ruskoj reči“, delimično ili u celini, u elektronskoj ili pismenoj formi, bez pismenog odobrenja redakcije.

Vjačeslav Čarski,

Original publikacije