Nikolaj Danilevski: slovenska ideja kao najuzvišenija vrednost

Nikolaj Danilevski je u 19. veku ponudio potpuno novu koncepciju ljudske istorije i ideje civilizacije, prema kojoj čovečanstvo nije jedinstvena društvena celina i prema kojoj ne postoje opšteljudske vrednosti, opšteljudski interesi i ciljevi.

Danilevski shvata čovečanstvo samo kao grupu kulturno-istorijskih tipova koji su konkurencija jedni drugima. Svaki konkretni kulturno-istorijski tip ima svoje vrednosti, interese i ciljeve koji za njega predstavljaju apsolutno dobro, i koji svim predstavnicima tog tipa služe kao orijentir. Konkretno, Danilevski suprotstavlja romansko-germanski tip slovenskom, i pri tome konstatuje da su Evropljani daleko složniji, bez obzira na sve njihove međusobne konflikte i razmirice.

„Interes čovečanstva“ je besmislen pojam, dok izraz „evropski interes“ nije prazna reč za Francuza, Nemca ili Engleza. Isto tako i za Rusa i svakog drugog Slovena „ideja slovenstva treba da bude najuzvišenija, ona treba da bude iznad slobode, iznad nauke, iznad prosvete“, pa čak i iznad sopstvenih nacionalnih interesa. Konačan cilj razvoja slovenskog kulturno-istorijskog tipa je stvaranje federacije slovenskih naroda sa prestonicom u Konstantinopolju, pri čemu za Poljake kao glavne izdajnike slovenstva autor proriče da im nema opstanka između Rusa i Nemaca, dok bi Grci, Mađari i Rumuni trebalo da uđu u slovensku federaciju i asimiluju se, hteli oni to ili ne.

Politički stavovi Danilevskog su u ono vreme bili originalni i nikoga nisu ostavili ravnodušnim:

Kapitalno delo Nikolaja Danilevskog „Rusija i Evropa“ (1871) u velikoj meri je uticalo na razvoj ruske filozofsko-političke misli u narednim decenijama.

„Mi se stalno pridržavamo stava da Evropa za nas predstavlja nešto strano, nešto neprijateljski nastrojeno prema nama, da njeni interesi ne mogu biti i naši interesi, nego su u većini slučajeva dijametralno suprotni... Ako je nemoguće i ako je štetno odvojiti se od događaja u Evropi, onda je vrlo moguće, vrlo korisno, pa čak i neophodno da se ti događaji uvek i neprekidno posmatraju iz našeg posebnog, ruskog ugla, i da se u njihovom ocenjivanju uvek primenjuje jedan jedinstveni kriterijum, a on se sastoji u sledećem: razmatrajući neki događaj, ili pravac razmišljanja, ili nekakvo delovanje uticajnih ličnosti, mi treba da se zapitamo kakav to značaj može da ima za naše posebne rusko-slovenske ciljeve, da li je to za njih prepreka ili im ide u prilog? Ako ličnosti i događaji u navedenom smislu nemaju nikakav značaj, onda prema njima treba da budemo potpuno ravnodušni, kao da su ti ljudi i događaji bili na Mesecu. Ali zato na sve načine treba da podržavamo one koji nam pomažu da postignemo cilj, i da se isto tako suprotstavljamo onima koji mogu da nam u tome budu prepreka. Ako pak te ličnosti i događaji imaju i neki drugi značaj, mi na to ne treba da obraćamo nimalo pažnje. Konkretno, ne treba da nas interesuje kakav će značaj ti ljudi ili događaji imati za samu Evropu, za čovečanstvo, za slobodu, za civilizaciju... Evropa je neprijateljski nastrojena prema nama, i to nije puka slučajnost, nego suštinska stvar. To znači da Evropa za nas ne predstavlja opasnost samo onda kada ratuje sama protiv sebe... Ravnoteža političkih sila u Evropi je za Rusiju negativna, pa čak i pogibeljna pojava, a narušavanje evropske ravnoteže sa bilo koje strane za Rusiju je povoljno i blagotvorno... Mi, dakle, moramo da odbacimo misao o bilo kakvom solidarisanju sa evropskim interesima.“

Osim genijalnih filozofsko-istorijskih noviteta, delo Nikolaja Danilevskog sadrži u sebi i mnogo protivrečnosti i teoretiziranja; izazvalo je burnu diskusiju u društvu, i ta diskusija je trajala decenijama. Knjiga „Rusija i Evropa“ je postala poznata i sve čitanija tek posle autorove smrti. Teoriju Danilevskog su kritički analizirali istoričari Petar Ščebaljski i Nikolaj Karejev, akademik Vladimir Bezobrazov, čuveni filozof Vladimir Solovjov i političar Pavel Miljukov. Književni kritičar Nikolaj Strahov je bezrezervno podržavao i branio ideju Danilevskog, a pozitivno su je ocenili i istoričar Kostantin Bestužev-Rjumin i čuveni filozof Vasilij Rozanov.

Fjodor Dostojevski je za „Rusiju i Evropu“ rekao da je to „knjiga koju svaki Rus treba stalno da iščitava“. Danilevski je snažno uticao na poglede Konstantina Leontjeva, koji ga je ubrajao među svoje učitelje. Nikita Trubecki je smatrao sebe naslednikom stavova Danilevskog. „Rusiju i Evropu“ je visoko cenio i Lav Gumiljov. U 21. veku su dela Nikolaja Danilevskog vraćena u univerzitetski program za rusku filozofiju. U jednoj od najgledanijih emisija ruskog kanala NTV „Vasermanova reakcija“ voditelji Anatolij Vaserman i Jegor Holmogorov setili su se godišnjice autora „Rusije i Evrope“ i pozvali ruske političare da sprovode politiku Rusije ne obazirući se na redovne histerične reakcije Zapada, kao što je apelovao još Danilevski. Oni su naglasili da su mnoge ideje autora „Rusije i Evrope“ i danas krajnje aktuelne.

Vjačeslav Čarski,

Original publikacije

Zabranjeni su kopiranje i republikacija sadržaja objavljenih na „Ruskoj reči“, delimično ili u celini, u elektronskoj ili pismenoj formi, bez pismenog odobrenja redakcije.