Vladislav Romanov: Car Nikolaj je zbog Srbije krenuo u rat i protiv brata

 Ruski filmovi u poslednje vreme privlače veliku pažnju ljubitelja sedme umetnosti u Srbiji. Naša redakcija je zato napravila intervju sa Vladislavom Ivanovičem Romanovim, jednim od najpoznatijih ruskih scenarista, koji u razgovoru za Srbin.info otkriva detalje o modernoj ruskoj kulturi, ali i neraskidivoj bliskosti srbskog i ruskog naroda.

Ko je Vladislav Romanov? Imate zanimljivo prezime, možete li nam o tome nešto reći?

- Pre svega, ja sam pisac scenarija i romana. Jednostavno, pisanje je moj život, svakodnevna potreba, kao što je hrana, voda i disanje.  Što se tiče mog prezimena, imam samo duhovno srodstvo sa porodicom Romanov, odnosno povezuju nas iste vrednosti – započinje priču Romanov za „Srbin info“.
 
Da li znate da moderan ruski film postaje sve popularniji u Srbiji?

- Drago mi je zbog toga, jer ruski film uopšte i nije zastupljen u bioskopima. Kako sam obavešten, mnogi ruski filmovi sa srbskim prevodom su gledani na „Jutjubu“. To je i zato što su narodi veoma bliski po mentalitetu, kulturi, jeziku i vrednostima koji ih utemeljuju. Nadam se da ruska savremena kinematografija uspeva da se nadoveže na tradiciju koju su iza sebe ostavili velikani ruske kulture – Tolstoj, Dostojevski, Čehov,  pa da uz pomoć tih  vrednosti i kvaliteta s ruske strane opet dođe do prirorodnog susreta ruskog i srbskog naroda.

Postoji li opasnost da se ruski film„amerikanizuje“ ako postane popularniji i komercijalniji?

- Ne verujem. Evo mog slučaja. Dobio sam ponudu da za američke producente napišem scenario o prvom engleskom ambasadoru na ruskom dvoru Ivana Groznog.  Napisao sam scenario smatrajući da sam ga potpuno prilagodio američkom ukusu. Oni su ipak zatražili da ga jedan američki scenarista malo doradi i prilagodi njihovim standardima. Zahtev je propraćen uz njihovu opasku da je moj scenario odličan, baš kako su hteli, ali da ga ipak treba dodatno prilagodini američkoj publici. Drugim rečima, i dalje ostaju velike razlike u shvatanju filma.

Da li su Nikolaj Drugi, kao i junak vašeg filma, Admiral, Aleksandar Kolčakin, tragični heroji ili neuspešni političari? Kakav je Vaš sud o njima, kao istorijskim ličnostima?

- Nikolaj Drugi, poput junaka mog filma Admiral, Aleksandra Kolčaka, bio je pre tragičan heroj nego loš političar. Njihova tragičnost je u time što su obojica postali ono što nisu želeli. Nikolaj Drugi je pre svega želeo da bude porodičan čovek. Takođe, i Kolčakov je pre svega bio vojni teoretski strateg i okeonografski naučnik, a silom prilika je morao da preuzme vođstvo nad Belima u Rusiji. 

Tragično je i što su obojica tragali za ljudima koji bi ih zamenili, koji bi imali ogromnu snagu volje da vode Rusiju u tim strašnim vremenima, ali ni jedan ni drugi nisu uspeli da ih  nađu u svom okruženju. Takvi ljudi su bili na drugoj strani.

A obojica su bili pošteni i časni ljudi. Na primer ruskom caru Nikolaju njegovi najbliži saradnici su savetovali da ne treba da stane u odbranu Srbije i Crne Gore, jer Rusija, za razliku od Nemačke, nije bila spremna za rat.  On je ipak odlučio da uđe u sukob jer je smatrao da Rusija ne sme da izda svoju pravoslavnu braću kada im preti uništenje. Ne znam koliko se zna u Srbiji, Nikolaj Drugi nije samo krenuo u rat protiv Nemačke, već i protiv svoga rođaka – njemu je nemački car bio i brat.

S druge strane naprimer admiral Kolčik je do te mere bio pošten čovek da je odbio da preda carsko zlato Britancima, Francuskoj i SAD, koji su mu za uzvrat nudili sigurnu budućnost na Zapadu kao i veliku vojnu pomoć. Odgovorio im je: rusko zlato može da ostane smo u Rusiji, pre ću ga dati Crvenima, s kojima ratujem, nego što bih dozvolio da jedna poluga zlata bude odnesena van zemlje.

Na kraju, tragičnost njih dvojice je u tome što su preuzeli svoje uloge u situaciji u kojoj su unapred zbog svog okruženja bili osuđeni na poraz.

Da li smatrate da je 1917. godina kobna godina za Rusiju ili istorijska neminovnost?

- U početku čak ni Lenjin nije mislio da će tada doći do revolucije. Ipak, kada su se istorijske okolnosti složile, ljudi koji su želeli revoluciju oni su je i izveli. Treba znati da se 1917. godina nije desila sama od sebe. Pogotovo ne treba zanemarati ulogu Engleske, kojoj ni tada nije odgovarala jaka Rusija, niti bilo koja kontinentalna evropska država.

Radili ste u filmskoj industriji za vreme SSSR i radite danas u ruskoj kinematografiji. Koje su sličnosti, a koje razlike?

- Glavna razlika je u tome što je za vreme SSSR postojalo planiranje. Postojala su jasna pravila igre i ako bi ste ih ispunili niste morali da se bojite za finansiranje tog filmskog projekta i njegovu dalju produkciju. Dobro je bilo što je sovjetski film mogao mnogo više da se prikazuje u domaćim bioskopima, pa filmski stvaraoci nisu bili pod presijom komercijalnosti, već su mogli da obrate pažnju na umetničke kvalitete. Zanimljivo, baš ti umetnički filmovi, često su imali komercijalni uspeh.

Ono što je karakteristika savremene kinemetografije je haotičnost. Filmski stvaraoc nikada ne zna da li će imati novca da snimi film, ali ni da li će posle imati zaradu. Bilo je slučajeva da se snimi film, ali se nikada ne prikaže samo zato što ga nisu hteli distributeri, često i zbog subjektivnih razloga. Na primer, distributeri su u početku govorili za moj film Zbogom doktore Čehov, da to nikoga neće zanimati, a on je zbog upornosti producenta ipak došao do publike i imao komercijalni uspeh, ne smo u Rusiji već i van nje.

Posledica takvog stanja je da se i u Rusiji i u zemljama istočne Evrope manje snimaju filmovi nego što je to pre bio slučaj. Da se razumemo, nisam ja protiv tržišta u filmskoj industriji, ali mi je praksa dokazala da film može samo da gubi ako jedino tržišni zakoni i motivi važe za pravljenje i prikazivanje filmova.

Da li ste radili sa nekim srbskim filmskim stvaraocem ili biste voleli da radite?

 - Nažalost nisam. Moj producent uspostavlja kontakte sa produkciskom kućom Ljubiše Samardžića i možda jednog dana to izrodi neku saradnju. Krivo mi je što ne postoji bliska saradnja između naših kinemetografija, jer zbog zajedničkog senzibiliteta naših publika, mogli bismo da pravimo filmove koji bi bili gledani i kod vas i kod nas. Mislim da su Rusiji potrebni filmovi iz Srbije. Pogotovo je to važno kada su narodi tako bliski, pravoslavni i slovenski, kao što je sa nama slučaj – poručuje  Vladislav Romanov.