Tešić Goran: Kratak uvod u ideju evroazijstva

Sam početak evroazijstva je 1920-ta godina kada je knez Nikolaj Trubeckoj u Sofiji objavio svoju znamenitu knjigu "Evropa i čovečanstvo". Godinu dana kasnije 1921-ve godine Nikolaj Trubeckoj, Pjotr Savicki, Georgije Florovski i Pjotr Suvčinski izdali su u Sofiji zbornik eseja "Izlaz ka Istoku. Pretpostavke i ispunjenje. Izjava Evroazijaca. Knjiga 1". To je i zvanični početak organizovanog evroazijstva. Evroazijstvo je ideologija. To je bio potpuno novi pravac u ruskoj misli. Evroazijstvo predstavlja vrlo zanimljiv pokušaj ponovnog osmišljavanja ruske istorije ali kao pogled sa Istoka, a ne sa Zapada. Evroazijci su pozitivno ocenjivali uticaj Istoka u ruskoj istoriji, pre svega mongolsko-tatarski. Oni su smatrali da je i pored suprotstavljenosti presudan uticaj na kasnije formiranje carske Rusije kako one pod Rjurikovičima tako i one pod Romanovima imala ne Kijevska Rusija u kojoj su bile stalne međusobne borbe između knezova i gde nije postojao objedinjavajući državni koncept, već Zlatna Horda Džingis Kanovih naslednika. Džingis Kanova imperija je bila zasnovana na posebnim moralnim principima i zato se i održala tako dugo. Evo šta o tome, između ostalog, piše rodonačelnik evroazijstva knez Nikolaj Trubeckoj: "Pred svoje podanike, počev od viših velmoža i vojnih zapovednika pa do običnih vojnika, Džingis-kan je postavljao izvesne moralne zahteve. Vrline koje je najviše cenio i podsticao bile su vernost, odanost i nepokolebljivost; poroci koje je najviše prezirao i mrzeo bili su izdajstvo, verolomstvo i kukavičluk. Ove vrline i poroci bili su za Džingis-kana obeležja po kojima je sve ljude delio na dve kategorije. Za jedan tip ljudi su njihovo materijalno blagostanje i sigurnost iznad njihovog ličnog dostojanstva i časti, te su sposobni za kukavičluk i izdaju. Kada se takav čovek potčinjava svom starešini ili gospodaru, on to čini samo zato što u tom starešini vidi izvesnu silu i moć, i drhti od straha pred ovom silom. Izneveravajući svog gospodara ili ga izdajući, ovakav čovek pomišlja da se tim samim oslobodi onog jedinog čoveka koji ima vlast nad njim; ali čineći ovo uvek iz straha ili iz materijalne koristi, on samim tim ostaje rob svog straha, svoje privrženosti životu i materijalnom blagostanju i čak se učvršćuje u ropstvu. Ovakvi ljudi su - niske, podle, ropske prirode; Džingis-kan ih je prezirao i nemilosrdno uništavao. ... Čitav vojno-administrativni aparat činili su samo ljudi drugog tipa, organizovani u skladan hijerarhijski sistem na čijem se najvišem stupnju nalazio sam Džingis-kan. I ako su ostali podanici videli u Džingis-kanu samo jezivo strašnu silu, ljudi vladajućeg aparata su u njemu videli pre svega najizrazitijeg predstavnika svojstvenog im psihološkog tipa i klanjali su se pred njim kao pred herojskim ovaploćenjem svog ličnog ideala." Prvoj četvorici Evroazijaca tokom vremena su se pridružili i mnogi drugi ruski intelektualci emigranti među kojima su bili i Nikolaj Aleksejev (razradio pravni akspekt evroazijstva), Georgij Vernadski, Lav Karsavin, Dmitrij Svjatopolk-Mirski i drugi. Evroazijci su napravili zaokružen ideološki sistem koji je sadržao odnos prema religiji, istoriji, ekonomiji, pravu i kulturi. Što se tiče religije Evrozaijci su isticali pravoslavlje kao vodeću duhovnu silu buduće evroazijske države. Bili su oštro kritički suprotstavljeni katolicizmu. Ali u principu su bili za poštovanje različitih religijskih ubeđenja. Pri tome su posebno poštovali islam. Ipak jedna od glavnih crta evroazijstva je bila odricanje vodeće uloge evropske civilizacije u istoriji. Evroazijci su evropsku civilizaciju posmatrali samo kao jednu od svetskih civilizacija, ali nikako ne kao onu koja treba da bude model za razvoj drugih naroda. To je posebno istakao Nikolaj Trubeckoj u svom delu "Evropa i čovečanstvo" gde označava samo romano-germansku civilizaciju kao evropsku i to kao neprijateljsku: "Na taj način, čitavo težište bi moralo da bude preneto u oblast psihologije inteligencije evropeiziranih naroda. Ova psihologija bi morala iz korena da bude promenjena. Inteligencija evropeiziranih naroda morala bi sa svojih očiju da strgne povez koji su joj nametnuli Romanogermani i oslobodi se bunila romanogermanske ideologije. Ona mora da razume sasvim jasno, čvrsto i nepovratno: - da su je do sada obmanjivali; - da evropska kultura nije nešto apsolutno, nije kultura čitavog čovečanstva, već samo tvorevina ograničene i određene etničke ili etnografske grupe naroda, objedinjenih zajedničkom istorijom; - da je samo za tu određenu grupu naroda, koji su je stvorili, evropska kultura obavezna; - da ona ni u čemu nije savršenija, nije "viša" od bilo koje druge kulture, stvorene od strane druge etnografske grupe, jer "viših" i "nižih" kultura i naroda uopšte nema, već ima samo kultura i naroda koji su više ili manje slični jedni drugima; - da stoga usvajanje romanogermanske kulture od strane naroda koji nisu učestvovali u njenom stvaranju ne predstavlja apsolutno dobro i nema nikakve bezuslovne moralne osnove; - da je potpuno organsko usvajanje romanogermanske kulture (kao i svake tuđe kulture uopšte), usvajanje koje bi omogućilo da se i dalje tvori u duhu ove kulture s narodima koji su je stvorili, moguće samo preko antropološke mešavine s Romanogermanima, štaviše samo pri antropološkom utapanju datog naroda u Romanogermane; - da je bez takve antropološke mešavine s Romanogermanima moguć samo surogat potpunog usvajanja kulture, pri kojem se usvaja samo "statika" kulture, ali ne i njena "dinamika", tj. narod koji je usvojio savremeni stupanj evropske kulture biva nesposoban da je dalje razvija i svaku novu izmenu elemenata ove kulture mora iznova da preuzima od Romanogermana; - da se u takvim uslovima ovaj naroda mora u potpunosti odreći samostalnog kulturnog stvaralaštva i živeti kao odraz Evrope, pretvoriti se u majmuna koji neprestano podražava Romanogermane; - da će usled takvog razvoja dati narod uvek "zaostajati" za Romanogermanima, tj. usvajaće i ponavljati pojedine etape njihova kulturnog razvoja uvek sa zakašnjenjem, te će se u odnosu na prirodne "Evropljane" naći u neugodnom, potčinjenom položaju, u materijalnoj i duhovnoj zavisnosti od njih; - da na taj način evropeizacija predstavlja apsolutno zlo za svaki neromanogermanski narod; - da se s ovim zlom može, a kako izgleda, i treba boriti svim silama. Svega toga treba postati svestan ne površno već dubinski; ne samo postati svestan, nego i osetiti, doživeti, pretrpeti. Potrebno je da se istina pokaže u svoj svojoj nagoti, bez bilo kakvih ukrasa, bez ostatka one velike obmane, od koje je treba očistiti. Potrebno je da jasna i očevidna postane nemogućnost bilo kakvih kompromisa: kad je rat nek je rat." Politički gledano Evroazijci su na početku bili oštro suprotstavljeni komunističkom SSSR-u. Na toj anti-komunističkoj liniji ostali su praktično svi Evroazijci iz prvog talasa. Međutim, tokom vremena deo Evroazijaca je počeo da koketira sa marksizmom. Jedno vreme su te dve struje zajedno radile. Održavali su se evroazijski skupovi, pisane su deklaracije, izdavani su časopisi. Ceo taj pokret se odlikovao visokim intelektualnim kvalitetom. Međutim, ideološke razlike su bivale sve veće. Prvi je iz evroazijskog pokreta istupio jedan od osnivača Georgij Florovski, a kasnije rodonačelnik Nikolaj Trubeckoj. Ostali su ili napustili pokret ili sarađivali sa njim u manjoj meri. Tako se formirala posebna struja u evroazijstvu koja se zvala - levo evroazijstvo. Deo Evroazijaca nadao se da će skretanjem ulevo i pokazivanjem simpatija prema SSSR-u uspeti nekako da progura evroazijske ideje i u sam SSSR. Najradikalniji u tom smislu su bili Lav Karsavin i Dmitrij Svjatopolk-Mirski. Lad Karsavin se preselio u Litvaniju gde je radio na Univerzitetu. Međutim, 1949-te godine biva uhapšen od strane sovjetske vlasti, osuđen za učešće u anti-sovjetskom evroazijskom pokretu i poslan u gulag Abez Komi gde je i umro. Slična tragična sudbina je zadesila i Dmitrija Svjatopolka-Mirskog koji je poticao iz kneževskog roda Svjatopolk-Mirski. On je prešao put od belog oficira Antona Denjikina preko profesora ruske književnosti u Londonu do marksiste. 1931-ve godine je stupio u komunističku partiju Velike Britanije. Sastajao se sa Maksimom Gorkim uz čiju pomoć se 1932-ge godine preselio u Sovjetski Savez. Međutim, 1937-me godine biva uhapšen, optužen za špijunažu i poslat u gulag gde i umro 1939-te godine. Jedan od osnivača evroazijskog pokreta Pjotr Savicki iako nije skrenuo u levo evroazijstvo 1927-me godine je tajno posetio Sovjetski Savez po liniji sovjetske špijunaže gde je dobio blagoslov od budućeg svešteno-mučenika mitropolita Petra koji je blagoslovio Savickog i pravoslavne Evroazijce na borbu za preporod nacionalne Rusije. Živeo je u Pragu, ali posle zauzeća Praga od strane sovjetske armije 1945-te godine, iako je učestvovao u anti-nacističkoj propagandi, biva uhapšen i avionom prebačen u Moskvu gde je bio osuđen na višegodišnji zatvor. Po izlasku iz zatvora vraća se u Prag gde je živeo od prevođenja. Savicki je pisao pisma sovjetskom rukovodstvu gde je pokušavao da objasni svoje stavove i da se nekako ubaci u sistem, ali bez uspeha. 1961-ve godine opet biva uhapšen od strane organa bezbednosti komunističke Češke i ubrzo pušten posle zalaganja javnog mnjenja (posebno mu je pomogao britanski mislilac Bertrand Rasel). Izmučen, umire 1968-me godine u vreme "Praškog proleća". Do kraja života je ostao veran svojim evroazijskim pozicijama. I upravo je Pjotr Savicki bio taj koji je preneo štafetu evroazijstva novim generacijama. On je bio u kontaktu sa istoričarem Lavom Gumiljovim, inače sinom poznatih ruskih pesnika Nikolaja Gumiljova i Ane Ahmatove, koji je živeo u SSSR-u. Lav Gumiljov je bio zaista značajna karika koja je spojila Evroazijce emigrante i novu generaciju Evroazijaca koja se pojavila posle raspada SSSR-a. I Lav Gumiljov je, takođe, bio hapšen od strane sovjetskog režima i proveo je jedno vreme u zatvorima. Njegove ideje nikada nisu bile uvažavane u SSSR-u. Tek pred kraja života kada se nazirao raspad SSSR-a, o njima je počelo da se govori. Lav Gumiljov je bio izuzetno plodan pisac koji je kreator teorije etnogeneze i pasioniranosti. Danas Lava Gumiljova citira i sam Vladimir Putin. Ovde je važno podvući da Sovjetski Savez nikada nije vodio nikavu evroazijsku politiku u skladu sa idejama za koje su se zalagali Evroazijci, računajući i leve Evroazijce. Dokaz za to su tragične sudbine onih Evroazijaca koji su došli u dodir sa sovjetskim režimom. Nova generacija Evroazijaca pojavila se početkom 90-tih godina prošlog veka, a predvodili su je ruski akademik Aleksandar Panarin i Aleksandar Dugin. Prvi konkretan predlog za stvaranje nečega što je ličilo na evroazijski savez dao je ruski akademik Andrej Saharov 1989-te godine koji je predložio da se nova država zove "Savez Sovjetskih Republika Evrope i Azije". U grupi koja mu je pomagala bili su Galina Starovojtova i Anatolij Sobčak koji je kasnije bio povezan sa Vladimirom Putinom. Projekat je bio odbijen. Kao početak modernih evroazijskih integracija uzima se mart 1994-te godine kada je predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev na Univerzietu Lomonosov u Moskvi istupio sa referatom "Projekat o formiranju Evroazijskog Saveza Država". Ideja je u to vreme naišla na skepsu, ali evo danas vidimo da se Evroazijski Savez ubrzano stvara. Danas u Rusiji i pre svega u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza ima čitav niz organizacija evroazijskog usmerenja. Moderne evroazijske integracije se zasnivaju pre svega na ekonomskim i bezbednosnim osnovama. Danas Rusija zvanično vodi evroazijsku politiku. Izvor: Forum Vidovdan, evroazija.com