Ratovali su Jugosloveni očajnički

„Cev duga, život kratak" - tako u Velikom otadžbinskom ratu govorilo o artiljercima. Jer, ponekad su imali najteže i najrizičnije zadatke.

Naš današnji sagovornik je artiljerac, nosilac ordena Aleksandra Nevskog i Crvene zastave, oslobodilac Praga, Beča, Budimpešte i Beograda, ruski potpukovnik u penziji Petar Mihin. On se seča toga kako je začudio jugoslovenskog generala, cipelica za srpsku devojku Milanku i kako je uzgred oslobodio grad Trstenik.

- Mi smo preko puta tog grada zauzimali selo. Vodimo mi borbu, vrlo žestoku. Odjednom mi se neko prišunja od pozadi. Vidim – čovek u civilu. Odmah sam shvatio da je to partizan. On kaže, druže kapetane, vi ste ovde stariji artiljerac?

Kažem – da.

Pomozite da uzmemo grad.

Kakav grad?

Na drugoj obali.

A ko ste vi i koliko vas je?

Ja sam komandir odreda. Imam 25 ljudi.

A tamo je reka tako snažna. Pomislio sam – lud čovek. Šta vam je, ne treba armija da se pređe takva reka!

On me vuče ka obali, kaže, vidite šta se tamo čini. Ja pogledam: stoji gradić, lep, prijatan, čist, a na obali topovi i mitraljezi sasvim otkriveni, vise krpe, suše se na žbunju. Ja sam se začudio – a što se Nemci ne maskiraju? Partizan kaže – oni nas to namerno plaše. Mi nemamo artiljeriju, a mitraljezima ne možemo da ih uzmemo.

Mene je iznervirao bezbrazluk protivnika, mislim, sad ću da ih naplašim. Prilazi baterija, stavljam topove u pletene šupe koje stoje na obali... Za dve-tri minute nemački zakloni su odleteli u vazduh – evo šta je to kad pucaš direktno sa rastojanja od 250 metara! Čitava obala u dimu, gledam, u gradu, na najvišoj zgradi diže se bela zastava. To se oni predaju, kaže partizan.

Nas četvorica i njegovih 25 vojnika pošli smo u grad. U susret nam ide protivnik. Na sredini mosta se srećemo, ja im komandujem – oružje na zemlju. Zatim kažem partizanu – sad vi dejstvujte sami, ja sam to uzgred grad zauzeo, smeje se Petar Mihin.

Vratio sam se svom komandantu puka, on mi kaže: Ti si heroj! Divizija sa pojačanjem nekoliko dana pokušavala je da uzme taj grad, ništa nije moglo da se uradi. A vi ste ga uzeli tek tako!

Ogromnu pomoć sovjetskim vojnim jedinicama pružali su jugoslovenski partizani kojih se Petar Mihin seća kao odvažnih i samopregornih boraca.

- Stanovništvo nas je dočekivalo veoma radosno, svečano. Ljudi nisu znali gde nas da smeste, čime da nahrane. Prijateljstvo je bilo neviđeno! Da se i ne govori o lokalnim partizanima, zajedno sa kojima smo napredovali. Krenuo sam sa haubičkom baterijom u Sokobanju, ali čim sam ušao u selo Nikolac, saopšteno mi je da su Nemci sporednim putem upali u prostor između Nikolca i Ilina, odsekli me od baterija sa konjskom vučom i da moram da organizujem u Nikolcu noćenje za poslugu 4 haubice. A pešadije nemam - ona se odmakla daleko napred. Mislim se: u noćno doba ću razmestiti haubice jer Nemci mogu da nas napadnu. Povezao sam se sa lokalnim meštanom i taj mi kaže: - Daću vam partizane.

Počela je kiša, pa je zahladnelo. Izađoh napolje i vidim: u dve vrste postrojeno je oko 50 bosih partizana u dronjcima, ko ima italijansku, ko francusku pušku i svaki po 2 metka, ali odvažnost, hrabrost i želja da pomognu su sve to nadmašivale. Pokazao sam im, gde moraju da zauzmu položaje. Partizani su se ušančili, a mi smo se vratili u kuću. Mislim se: pod kišom su, u blatu... a oni su tako loše odeveni, sigurno će se razići. Govorim čoveku: - Hajdemo da pogledamo - a svi partizani leže na svojim mestima i čekaju na napad. To me je tako obradovalo - kakvi su istrajni, odgovorni ljudi!

„Takvu lepoticu još nisam video. Ima 14 godina, a već je viša od majke, takva vitka, živahna, smešljiva i učtiva. A kakva je ljupka - crnooka, sa jamicama na malo izbočenim okruglim obrazima" - piše Petar Mihin u svojim memoarima o devojci Milanki sa kojom se igrom sudbine sreo u Jugoslaviji. Bilo je to tako.

- Noću su iz Ilina krenule 2 moje baterije sa konjskom vučom, kad odjednom, u trbuhe konja bukvalno se upiru ruda seljačkih kola. Naši viču ruski: „Kud trapate?" - a oni takođe viču, ali nemački. Pokazalo se da je to nemačka baterija. Uvek sam učio svoje: u takvim neočekivanim susretima sa neprijateljem ispali što pre prvi hitac! Nekad u nikud! Ali treba da odjekne, onda će protivnik pomisliti da je kod nas sve organizovano i promišljeno! Naši su otvorili takvu vatru u tamu da su Nemci bacili sve i pobegli. Ujutro se ukrcavam u auto, pa se vozim prema svojim baterijama. Približavam se Ilinu i vidim: tamo je sve razlupano - auta, seljačka kola, leže napljačkane prnje sa nemačkih vozila. Moj vojnik podiže kutiju, a u njoj su cipelice za šiparicu, moderne, lepe. Kažem mu: - Uzmi, možda ćemo pokloniti nekome. Došli smo u Ilino, svratili u istu kućicu, gde smo dan pre toga ručali. Tamo su domaćin u godinama koji me je podsetio na mog oca, domaćica i njihova kći, 14-godišnja devojčica Milanka. Kada sam dan pre odlazio od njih, oprostio se sa njima, domaćin mi je rekao: - Druže kapetane, pošto se završi rat, oženićemo vas Milinkom, takva dobra porodica će kod vas biti. Izgleda, zapazio je da mi se svidela ova devojčica - lepa, crnooka. Dakle, uručili smo kutiju ovoj devojčici. Kako je samo bila ushićena, kako je igrala obukavši ove cipele! Vrlo je dirljiva bila ova scena, a zatim smo se ponovo oprostili i krenuli u Kruševac...

I na kraju još jedna zgoda Petra Mihina - kako je on u Rumi slomio oholost jednog jugoslovenskog funkcionera...

- Dotrča mi posilni - dvojica generala došli su na haubičku bateriju. Vidim: naš i kicoški odeven jugoslovenski general. Predstavio sam se. Naš general mi kaže: - Druže kapetane, jugoslovenski general želi da vidi kako rade posluge topova: dobili su od nas oko 40 haubica, takvi topovi su kod njih prvi put. A taj general se oholo drži - prste mi pruži pri rukovanju i odmah ih obriše maramicom, kao da se gadio dodira sa poljskim oficirom. I on oholo, preko prevodioca, kaže: - Pokažite, molim, kako posluge rade. To me je začudilo - jer, bili smo u prijateljskim odnosima sa borcima JNA, ali iz razgovora saznao sam da on nije general, već političar i da je daleko od ratnih događaja. Dajem komandu: - Na mesta! Pali! Odjekuje 8 pucnjeva. Moj general viče: - Šta to radiš? Front se za 20 kilometara odmakao! Svoje gađaš! A ja još 16 pucnjeva! I odmah je prasak - na visini od oko 4 stotina metara od zemlje grunuše eksplozije: jer, brizantna granata se rasprskava u vazduhu. Onda su oni sve razumeli i počeli da se smeškaju. A jugoslovenski general, zaboravivši da ima prevodioca, prilazi mi, pruža ruku i kaže: - No, vaši momci odlično pucaju! Uzvraćam mu: - A vi dobro ruski govorite!

To je samo jedna, jugoslovenska, stranica ratnog života artiljerca, potpukovnika u penziji Petra Mihina. Pre toga je bila strašna Kurska bitka, posle Balkana oslobađanje Mađarske i Čehoslovačke, a već nakon kapitulacije Nemačke Mongolija i Kina. Petar Mihin je učestvovao u ratu od prvog do poslednjeg dana. Sada ima 90, ali živahan je i pun energije, piše članke i memoare, vodi društveni život.

- Sećam se kako su Amerikanci bombardovali Jugoslaviju. Mi smo se nervirali kao da nas bombarduju, to je bilo uvredljivo. Meni iz Moskve sa suzama telefonira prijatelj, kaže: Petja, tvoj most kod Trstenika Amerikanci su srušili! A ja sam išao njime, sećam se kako je zveckalo oružje koje su pobacali Nemci... Jugoslavija je jedina zemlja u Evropi koja je kao i mi, pružala organizovani, herojski otpor Nemcima. Ratovali su Jugosloveni očajnički. Vrlo mi je drago što mogu da čestitam narodima bivše Jugoslavije Dan pobede koji će biti večno u našem sećanju. Neka oni žive srećno, mirno, u prijateljstvu, da uvek budemo prijatelji!

Glas Rusije i Vostok od svega srca čestitaju našem sagovorniku praznik Velike pobede. Hvala vam, pobedniče!

Timur Blohin,