Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju: Vae Victis?

Pre 20 godina, u maju 1993.godine bio je osnovan Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju. Tada je sa govornice SB UN ruski ambasador Julij Voroncov izjavio da će „prvi put u istoriji pobeđenom neće suditi pobednik“. Diplomata je takođe izrazio nadu, da će cela međunarodna zajednica presuditi onima koji krše norme međunarodnog prava i osnovne ljudske predstave o moralu i humanosti.

I šta smo na kraju dobli? Kada se govori o Tribunalu za bivšu Jugoslaviju, već opštim mestom se smatra cifra 60%, koliko je približno optuženih Srba u odnosu na ukupan broj optuženih pred ovim međunarodnim sudom. Važi li u ovom slučaju princip Vae Victis ili pravila diktiraju pobednici !?!?!

Naši gosti, sagovornici danas su gospodin Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM) i Predrag Marković, naučni savetnik Institua za savremenu istoriju u Beogradu.

Kako ocenjujete ono što je učinjeno za ovih 20 godina postojanja Tribunala? Da li su umesna poređenja sa Nirnberškim procesom?

Milan Antonijević: Opšta je ocena da je ovaj Tribunal bilo neophodno osnovati i da ipak sve ono što se dešavalo na prostoru bivše Jugoslavije zaslužuje epilog. Što se tiče rada samog tribunala, tu možete dati razne ocene, bilo je očigledno tu stvari koje smo mogli kritikovati. To smo i mi kao organizacija koja se bavi ljudskim pravima, sa pravom kritikovali. Međutim, ne može se sporiti da je Tribunal dao velike rezultate, da je on pokazao da odgovornost za zločine mora da postoji. Nekoliko suđenja, kojasu bacila senku na rad Tribunala, a koja se tiču Hrvatske, Kosova, donekle i Srbije, jesu nešto sa čime Tribunal mora ozbiljno da se pozabavi.

Međutim, kada pogledate ogroman broj dokaza koji su izvedeni i ogroman broj svedočanstava koja su se čula pred Haškim tribunalom, to je jedan materijal za dalja istraživanja i ne može se dati tako jednostavna ocena.

Ako se poredi sa nekim prethodnim suđenjima tog tipa, npr sa Nirnberškim procesom, on se dešavao u potpuno drugačijim okolnostima. Ljudska prava u tom trenutku nisu bila na nivou na kojem su u poslednjoj deceniji 20.veka i sada u 21.veku. U tom smislu paralela teško da može da se povuče. Postoji određena odgovornost svih onih koji su učestvovali u sukobima i to je sam Tribunal pokušao da ustanovi.

Sa druge strane, postoje suđenja pred domaćim pravosuđem u svim zemljama na prostoru bivše Jugoslavije i to je takođe jedan doprinos zadovoljenju pravde. Najpre pravde za žrtve, a složićete se da je ogroman broj ljudi ostao u veoma lošoj poziciji. Dakle veliki je broj onih koji su zbog sukoba na prostoru bivše Jugoslavije stradali i to pred sudovima mora da bude i procesuirano.

Mi ovde govorimo o nekoliko stotina onih koji su se nalazili na optužnicama. Međutim broj žrtava govori o tome da je broj izvršilaca ogroman i da na tome domaća pravosuđa moraju adekvatnije raditi - i u Srbiji, ali i u Hrvatskoj i na Kosovu i u drugim zemljama. Neophodno je da se otovre procesi, otvoreno govori o svemu onome što se dešavalo, a neko politikanstvo i umanjivanje značaja Haškog tribunala neće nas nikuda dovesti. Umanjivanje značaja će samo i zločine nad srbskim narodom baciti u drugi plan, umesto da i tome otvoreno govorimo.

Predrag Marković:  Haški tribunal je jedna najskuplja investicija u istoriji međunarodnog prava, uglavnom sa negativnim rezultatima. Te milijarde, koje su uložene u njegov rad, nisu doprinele ničemu dobrom. Nisu doprinele pomirenju naroda na Balkanu, nisu doprinele istorijskoj istini. Možda će ti materijali biti izvor za buduće istoričare, ali je isuviše skupo uložiti novac sa kojim bi, kako je rekao Kusturica, mogli svakom stanovniku Bosne i Hercegovine da kupe po kuću. Nirnberški proces je ipak relativno jednostavan proces, gde je relativno brzo ustanovljena krivica optuženih i gde je postojala saradnja celog sveta. Na Nirnberškom procesu su učestvovali i Sovjeti, tako da on nije bio jednostrana akcija zapadnih sila, kao što je Haški tribunal. Drugo, bilo je jasno definisano to šta je ratni zločin. I, ono što je najvažnije, nije bilo kompromisa. Nije bilo trgovine sa optuženima. Na Haškom tribunalu vidimo da oni stalno trguju sa optuženima, da trguju sa zemljama na Balkanu, da prave političke ustupke. Kao u slučaju Ante Gotovine i u slučaju generala Perišića.

Jedan poznati advokat Srba, koji je mnogo godina branio svoje klijente pred Haškim tribunalom, u intervjuu za „Glas Rusije“ je naveo reči svog britanskog kolege: „Tribunal je osnovan sa ciljem da se dokaže da su Srbi genocidan narod i da su Srbi kao narod odgovorni za rat na prostoru bivše Jugoslavije“ Da li se slažete sa ovim ocenama i da li se može govoriti da je Tribunal u ovu svrhu i osnovan?

Milan Antonijević:  Advokati su tu da brane svoje klijente i takav njihov stav me ne čudi. Imate vrlo slične stavove hrvatskih advokata koji su takođe govorili protiv Tribunala i drugih advokata. Tako da, sami oni koji se nalaze na optužnicama mogu da izokrenu istinu. Advokati su plaćeni za to, da rade kampanju protiv Tribunala i to naročito kada imate mnoštvo dokaza protiv vašeg klijenta. Tako da to nije neka objektivna ocena. Ocene stručnjaka su objektivne i to onih stručnjaka koji se bave međunarodnim pravom.

U ovom trenutku, i u međunarodnoj zajednici je prilično lagodno i moguće govoriti o efektima Haškog tribunala. Međutim, zaboravljaju se hiljade i hiljade sati svedočanstava, zaboravlja se ogroman broj ljudi koji su govorili o zločinima, priznavali krivicu i koji su se sa pravom našli u presudama Haškog tribunala.

Predrag Marković:  Tu je došlo do zloupotrebe jedne iskrene želje da se kazne ratni zločinci. Ja ne verujem da su svi ljudi koji su učestvovali u radu Haškog tribunala to radili iz želje da se kazne samo Srbi. Ali je rezultat reformisan na štetu Srba. Imate tribunal u Aruši vezan za rat u Ruandi koji je isto tako ne baš sasvim proporcionalan. Nijedan Tutsi ekstremista nije kažnjen u tom tribunalu, nego samo Hutui. Mada je bilo i zločina Tutsija. Pri čemu ja ne verujem da postoji neki lobi koji radi u svetu u korist plemena Tutsi. Već jednostavno napravljena je takva atmosfera da su ti strašni zločini nad plemenom Tutsi potpuno zasenili zločine nad plemenom Hutu, kojih je bilo. Tako da ne mora da znači da je Haški tribunal od početka bio instrument kažnjavanja Srba, ali je njegov ukupni rezultat ipak otprilike takav.

Pa ja mislim da je rat na Kosovu tu presudan. Jer pre rata na Kosovu je prvo nivo optuženih Srba bio dosta nizak. To su bili nekakvi zločinci, i neki mračni ljudi iz logora, i koljači i tako dalje. Ali, kad je NATO pakt zaratio sa Srbijom '99 godine, onda je antisrbska politika postala zvaničan stav zapadnih zemalja. Haški tribunal je ipak na neki način oruđe Sjedinjenih Američkih Država. Jer, general Perišić nije oslobođen da bi se napravio ustupak Srbiji, već oslobođen zbog američkih interesa. Kao i general Gotovina. Zato što, da je optužen general Gotovina, onda bi američko učešće u etničkom čišćenju Srba u Hrvatskoj bilo zločin. A da je optužen general Perišić zbog učešća vojske Jugoslavije, tj. Srbije u ratu u drugoj zemlji, onda bi to bio presedan po kome bi Amerika mogla da se optuži za učešće svoje vojske u stotinama zemalja sveta.

Kako ocenjujete poziciju Moskve? Rusija je jedna od najglasnijih kritičara Haškog tribunala- kako od strane stručne javnosti, eksperata bankanologa, tako i od strane politčara. Dovoljno je setiti se reči Vitalija Čurkina, ambasadora RF pri UN: „tribunal nije pokazao ni efektivnost ni pravednost u svom radu.“ Podsetimo da se Moskva svojevremeno spremala da zatraži zatvaranje Tribunala....

Predrag Marković: Moskva možda nije imala mehanizam da zatvori Tribunal, ali u svakom slučaju Tribunal je pod ingerencijom UN i SB. Tako da... Ne znam. To treba pitati ljude, koji znaju zašto Moskva i Peking nisu bili aktivniji u tome. Ako su Ujedinjene nacije htele da naprave drugi Nirnberg, zašto Moskva i Peking nisu insistirali na tome da među tužiocima i sudijama budu i Rusi i Kinezi? Možda tada Moskva nije imala tu snagu, koju ima danas. Ali, u svakom slučaju, šteta je već učinjena.

Milan Antonijević:  Mora se otvoreno govoriti o tome da je Moskva podržala osnivanje Tribunala, tako da je postojao jedan dug period, kada se moglo uticati na sve te procese. Vrlo je lagodna pozicija kritikovati nešto što ima manjkavosti. Međutim, trebalo je tokom rada Haškog tribunala, tokom podizanja optužnica govoriti i konstruktivno pokušati da se unapredi rad ovog suda. On jeste bio potreban. Da nije ratova na prostoru bivše Jugoslavije, on ne bi bio potrban.

Nama u Srbiji i na prostorima bivše Jugoslavije treba pomirenje, a ne ostajanje u tom mračnom, začaranom krugu zločina koji su naizgled nekažnjeni i koji će se zbog toga možda i ponoviti u jednom trenutku.

Veliki broj tih dokaza koji su pred Haškim tribunalom govore u prilog tome da je rat najskuplje oružje i da je to nešto što je ceo region izuzetno skupo platio. Zbog toga nikako ne bi trebalo ostavljati prostora da se tako nešto ponovi.

Ukoliko kao narod mislite da ste oštećeni, uvek ćete imati frustraciju i želju za osvetom. U tim situacijama mogu se opet stvoriti okolnosti da se za tako nečim posegne. Toga se iskreno plašim i ne želim da bilo ko od mladih ljudi proživi ono što smo proživljavali u bilo kojoj od ovih zemalja o kojima je Haški tribunal raspravljao. Nijedna zemlja nije pobednik iz rata. Svi su veoma mnogo izgubili.

Timur Blohin, Jovana Vukotić,