Ganićeve propagandne želje

Knjiga Sefera Halilovića "Lukava strategija" puna je interesantnih i dragocjenih podataka za onoga i one koji istražuju istinu - navodi Biljana Plavšić i ističe da je simpatičan i tipičan tekst na 212. i 213. strani koji ilustruje koliko truda i trikova je upotrijebljeno da se istina prikrije i da se međunarodna zajednica zavara.

"Ko to može bolje i podlije, a znam ih sve, nego Ejup Ganić. On, diktirajući neki tekst za međunarodnu zajednicu, a Kemo (portparol Predsjedništva - op. autora), piše, veli: `Zatražite od Moriona neka kaže da je to agresija iz Srbije na državu BiH. To će biti dovoljno od njega i ne mora ništa više uraditi`" - navodi Halilović u svojoj knjizi.

Šta li im je to još general Morion radio, kakve usluge - pita se Biljana Plavšić u svojoj knjizi "Svedočim", kometarišući ponašanje ratnog muslimanskog rukovodstva. A, podsjeća, Ganiću je bila najvažnija, "agresija Srbije na državu BiH".

"Pišući o ovome, na pameti mi je Izetbegovićeva izjava: `Ovo je naš domovinski rat, ovo su naše bune, naši ustanci, naše Kosovo`. Ne verujem čak ni da mi Srbi više ikada možemo da postignemo onaj nivo borbenog dostojanstva, časti, hrabrosti i viteštva iz minulih vremena a to je ono što je krasilo naše bune, ustanke i, naravno, Kosovski boj.

Zbog toga su pesme pevali, epovi nastajali i stvarala se srpska istorija. Ali, odakle da čovek kakav je Izetbegović, to zna? Šta on zna o časti i viteštvu? On se služio prljavim metodama i čekao da neko drugi za njih ratuje" - piše Plavšićeva i dodaje:

"Dobro se sećam Badnjeg dana 1994. kojeg sam zajedno sa Kolom srpskih sestara Stara Pazova provela sa našim borcima na Trebavi. Sa nama je išao, i vozio kombi, otac Pantelija Pavlović.

Što se tiče hrane, dobro smo se pripremili, bilo je i posne i mrsne. Rano ujutro, oko pet časova, preuzeli smo iz pekare praščiće i hleb a sestre i njihova predsednica Anđa napekle su raznih kolača. Bilo je i rakije da se nazdravi ali i vina da se zalije i da se sa kaficom zapali cigareta. Ovo je za naše borce bilo pravo iznenađenje.

Na tom delu ratišta bila je jedna grupa od oko petnaest do dvadeset žena boraca . Bilo je prilično toplo, bez snega, tako da smo za par sati obišli liniju i osmatrali neprijateljske položaje. Pri povratku, prolazeći kroz sela, ljudi su nas zadržavali".

Plavšićeva se sjeća da se pričalo najviše o aktuelnim zbivanjima. "Morala sam da zapamtim koje poruke treba preneti Radovanu (Karadžiću), koje Momi (Krajišniku), a šta, u njihovo ime, reći na skupštini. To sve rezimira jedan čiča koji kao da je završio visoke škole diplomatije preporučuje: `Nemoj, Biljo, šta da zaboraviš`".

Rijetko je bilo naći kuću pred kojom se ne pali badnjak a narod veseli u teškim i preteškim vremenima - navodi biša predsjednica RS.

"Na vlašićkom ratištu bila sam više puta, ali jedan odlazak, upravo sa Kolom srpskih sestara, mogao je biti i zadnji. Dvadeset minuta pre našeg dolaska, komandno mesto su zasuli granatama, ali, hvala Bogu, nije bilo nijednog direktnog pogotka. A oni u komandi pripremili ručak i čekaju naš dolazak.

Morali smo se zaustaviti na pola sata jer je Anđelki pozlilo, neka nesvestica. Zadržao nas je Svevišnji" - navodi Plavšićeva i objašnjava:

"Da smo stigli kako nas je put vodio i kako smo planirali, izginuli bi jer su granate padale na prilaz i na mjesta za vozila. Kada smo stigli, videli smo uništena kola pred zgradom i porazbijane prozore. Pukovnik Trivić reče da je ovo prvi put da im granatiraju komandno mesto. Sve se dobro završilo, bez žrtava".