PRAVOPISNA NORMA O DVA PISMA U SRPSKOM JEZIKU KONAČNO RUŠI SRPSKU ĆIRILICU

 

Tražimo od Ministarstva pravde i državne uprave da se donese uredba o tome da stranke u sudskim postupcima moraju svoje podneske pisati ćiriličkim pismom kada koriste srbski jezik. Ovo zbog toga što sudovi ili ne znaju da tumače ustavne i zakonske odredbe o jeziku i pismu, ili svesno sprovode stari neobjavljeni titoistički državni program rušenja nacionalnog identiteta srbskog naroda njegovom latinizacijom. 

Obavestili smo Privredni sud u Beogradu ( PSB) da se ne možemo izjasniti o Predlogu rešenja za ivršenje u predmetu Iv-3646/2013 jer ga je poverilac napisao hrvatskom latinicom u srbskom jeziku, a mi ne želimo da kršimo Ustav Srbije po kome su u službenoj upotrebi srbski jezik i ćiriličko pismo. 

Sud nije preduzeo potrebne mere da isti dokument dobijemo na ćirilici, nego je prihvatio latinički dokument poverioca i kaznio nas odlukom da platimo trošak izvršenja. 

U svom odgovoru VI Su br. 90/2013 -2 od 21.05.2013. PSB uopšte ne pominje sledeću ustavnu normu o jeziku i pismu ( član 10 ) :

 

„U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srbski jezik i ćiriličko pismo.

Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.“ 

 

Dakle, Ustavom je zaštićena ćirilica ( od one latinice koja je opštenarodno i službeno pismo u susednoj državi Hrvatskoj), i to tako što se uz srbski jezik veže samo ćirilica. I tom vezom se još jednom stavlja do znanja da je službeno pismo srbskog jezika samo ćirilica.

 

PSB je u odgovoru priznao da je odredbom čl. 6 ZPP, stav 1, sud obavezan da parnični postupak vodi na srbskom jeziku i da koristi ćiriličko pismo, ali tvrdi da obaveza korišćenja ćirilice uz srbski jezik ne postoji za stranke. Takav stav je neosnovan iz sledećih razloga :

Prvo, stranke su sastavni deo parničnog postupka, bez kojih on ne može ni postojati, pa je očigledno da se obaveza korišćenja ćirilice uz srbski jezik ne može odnositi samo na sud, nego i na stranke. 

Drugo, članom 2 Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, koji počinje rečenicom „Službenom upotrebom jezika, u smislu ovog zakona, smatra se upotreba jezika i pisama …“, što znači da je izraz „službena upotreba jezika“ isto što i „službena upotreba jezika i pisama“. Dalje, članom 6. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama određeno je : „Svako ima pravo da u postupku pred organom, odnosno organizacijom koja u vršenju javnih ovlašćenja rešava o njegovom pravu i dužnosti upotrebljava svoj jezik i da se u tom postupku upoznaje sa činjenicama na svom jeziku.“ To znači da se ne može istovremeno ostvariti i naše pravo da budemo obavešteni  na ćirilici, i pravo druge strane da nam svoj zahtev preko suda iskazuje hrvatskom latinicom, iz čega proizilazi obaveza obeju strana u sporu da svoje podneske dostavljaju sudu na  ćiriličkom pismu. 

I, treće, najporaznije po pravnu struku, sud ne razume osnovni smisao ustavne norme  samo jednog pisma u srbskom jeziku kao zaštitu i jedini spas srbskog pisma, a ne držanje ćirilice u državnom kavezu, obavezivanjem samo državnih činovnika da se služe srbskim nacionalnim pismom. Jer, po prirodnoj i opštesvetskoj zakonitosti dva pisma ne mogu opstati u jednom jeziku, pa važi jednakost : srbska ćirilica + hrvatska latinica danas = hrvatska latinica sutra. Suprotno od ovoga što sudovi čine, Ustav ih obavezuje da zakonskim merama utiču na srbski narod da se oslobodi vatikansko-jugoslovensko-titoističkog latinskog jarma, koji je smišljen da sruši ćirilicu kao poslednji bastion odbrane srbskog nacionalnog identiteta .

      Kad bi postojala uređena srbska država koja brine i o pravima srbskog naroda, a ne samo o pravima nacionalnih manjina, ona bi postupila kao Hrvatska . U njoj ne postoji apsolutno nijedan javni ćirilički ispis, ali je zakonom o parničnom postupku i teoretski onemogućeno korišćenje ćirilice jer je ona isto što i Srbin, i to ovako :

 

                                                              Članak 104

 

Stranke i drugi sudionici u postupku upućuju svoje tužbe, žalbe i druge podneske na hrvatskom jeziku i latiničnom pismu.

 

Umesto da i Srbsko zakonodavstvo u Zakonu o parničnom postupku takođe kratko i jasno  kaže da stranke upućuju sudu podneske na ćiriličkom pismu kad koriste srbski jezik, ono muti i mulja razdvajanjem srbskog jezika od srbskog nacionalnog pisma  da bi podržalo antisrpsku i neustavnu pravopisnu odredbu Matice srpske o dva pisma  u srbskom jeziku, koja vodi eliminaciji ćirilice. Ono to radi toliko otvoreno  da se Zakonom o trgovini izričito navodi da se u srbskom jeziku mogu koristiti ćirilica i latinica, iako ne postoji nijedan proizvod označen ćiriličkim pismom.

 

Da je država krenula u obračun sa ćirilicom kao preprekom evropskoj budućnosti Srbije, vidi se i po tome da pre koju godinu sud nije smeo da ne prihvati zahtev Gorana Davidovića da mu se presuda dostavi na ćirilici, a sada praktično kažnjava stranku zato što ona insistira na svom pravu na ćirilicu.

 

Pravna struka može pravdati ovoliku svoju izdaju ćirilice samo time što je još veća izdaja intelektualne „elite“ u srbskim zemljama po pitanju pisma, a naročito lingvističke . Ona se svojom antisrbskom i neustavnom pravopisnom normom o dva standardna pisma u srbskom jeziku u Pravopisu Matice srpske iz 2010.g. (glavni redaktor Mato Pižurica ispred Matice ; glavni redaktor Ivan Klajn ispred SANU),  javno suprotstavila ustavnoj normi o jednom pismu u srbskom jeziku . Te ustanove, srpske samo po imenu, i njihovi navedeni lingvistički prvaci, učinili su da je pomenuti Pravopis Bondstil hrvatske latinice u srbskim zemljama. Oni zamajavaju srbski narod da može opstati ćirilica u dvojstvu sa latinicom, iako je ćirilice u javnom životu Srbije  danas već manje od 10%, nego samo treba da se popravi Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama. A prava istina je u tome da su oni ćutali kada je donošenjem neustavnih Statuta Vojvodine i Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama prvi put u istoriji uvedena  ova hrvatska latinica u srbski jezik.

 

I najposle, svakom nacionalno svesnom Srbinu bi trebalo biti jasno da ćirilica ne može opstati ako država ne ukine navedenu antisrpsku i neustavnu pravopisnu normu o dva pisma u srbskom jeziku, kad je ovoliko rvanje pristalica i protivnika srpske ćirilice i hrvatske latinice i u samom srbskom pravosuđu.