Razmišljanje o smrti kao umetnički objekat

Šta se može poneti na poslednji put? Upravo ovo pitanje su postavili organizatori projekta „Moj najvažniji kofer“. Varijante ovog specifičnog prtljaga koje su ponudili ljudi različitog uzrasta i socijalnog položaja mogu se videti na izložbi otvorenoj u moskovskom Manježu.

Danas čovek uopšte ne mora biti umetnik da bi se bavio umetnošću. A i sam pojam „profesionalni umetnik“ postaje sve rasplinutiji. Tako i projekat „Najvažniji čovek za mene“ nije smislio umetnik, čak ne ni koordinator, već vlasnik pogrebnog društva iz Nemačke po imenu Fric Rot. Pre nekoliko godina on je potpuno različitim ljudima predložio da spakuju kofer za svoj poslednji i najvažniji put – onaj iz kojeg više nema povratka. Spakovani koferi su prikazani na izložbi koja je izazvala veliko interesovanje i vatrene diskusije u štampi.

Sad je ovaj projekat predstavljen u Moskvi. Ruski učesnici su kelnerica i naftaš, psihoterapeut i novinar, istoričar religije i direktor cvećare, kao i poznati glumci, fotograf i istoričar umetnosti. Po mišljenju koordinatora izložbe Volfa Iroa, za Frica Rota je ovaj projekat, s jedne strane pokušaj da shvati mehanizam potiskivanja pojma smrti iz društvene svesti, s druge, poziv na razmišljanje o životu i smrti.

Bez obzira na to što je koncepcija izložbe navodno prilično mračna, sama ekspozicija ne ostavlja takav utisak. Zanimljiva crtica: pored kofera se izlažu originalne ankete autora-putnika u kojima su opisali – s različitim stepenom ozbiljnosti – svoju koncepciju prtljaga. Nezavisno od toga koliko su iskreni opisi, svaki eksponat se pretvorio u svojevrsnu ispovest. Istovremeno, izložba nije zanimljiva samo za poklonike moderne umetnosti, već i za psihologe: uz pomoć kompleta koji autori nameravaju da ponesu na onaj svet zanimljivo je napraviti pokušaj stvaranja psihološkog portreta učesnika u projektu.

U izložbenim salama polovinu eksponata su napravili Nemci, a polovinu stanovnici Rusije. Razgledajući ove umetničke objekte čovek i nehotice dolazi na misao o tome da je smrt vannacionalna pojava, često se ne može shvatiti odakle je autor ovog ili onog rada. I dok jedni smatraju da će im na drugom svetu dobro doći omiljene knjige ili ukrštenice, drugi žele da ponesu miris ruža i toplotu sveća. Međutim, ima i onih koji smatraju da smrt nije kraj, već početak novog puta i zato su se prilikom spremanja opskrbili samo listovima belog papira, planirajući da na ovom novom putu napišu novu knjigu potpuno drugog života.

Armen Apresjan,