Počeo festival Balkansog filma u Sankt Peterburgu

Festival Balkansog filma u Sankt Peterburgu, otvoren je i izazvao je veliko intersovanje kod peterburške publike. Sala bioskopa „Aurora“, gde se održava festival bila je praktično puna.

Gledaoce i goste je prvo pozdravila Marija Averbah, direktor programa festivala:

- Nadam se da nećete zažaliti što ste došli, zato što je ovo jedinstvena mogućnost da se vide filmovi sa Balkana. To je, kako se meni čini, pravi film.

Festival je otvorio film srbskog režisera Gorana Paskaljevića koji je prisustvovao otvaranju i koji je pre projekcije pozdravio publiku:

- Ovo je jedan od gradova koje najviše volim na svetu. Ima razlog zato što sam ja vaspitavan na ruskoj kulturi, a skoro sva klasična ruska kultura je ovde. I za mene je to vrlo uzbudljivo da dođem u SanktPeterburg. Osećam se kao među prijateljima. Juče je bio stvarno lepi prijem kod publike. I to nije bilo formalno. Ljudi su odali svoje srce. I vrlo je uzbudljivo zato što je kino Avrora, odnosno kino Pikadili, koje ove godine slavi sto godina postojanja, u kome je bio lično i Maks Linder. Ja sam kad sam ušao u salu shvatio da se u njoj sto godina prikazuju filmovi, to je neverovatan osećaj. Zaista fantastičan. Sve je bilo u velikoj sali gde je zaista ostala staljinska atmosfera. I zato ja volim da dođem ovde. Imam osećaj da sam se vratio u neku istoriju.

Film Gorana Paskaljevića „Kad svane dan“ govori o životu profesora muzike u penziji Miši Brankovu, koji je spletom okolnosti saznao svoje poreklo. Naime, shvatio je da mu je pravi otac bio kompozitor Isak Vajs, koji je uspeo svog sina da sakrije kod svojih beogradskih prijatelja, pre nego što je bio odveden u nacistički logor. Želeći da sazna više o istoriji ovog logora, navodi ga na razmišljanje: „Mi ljudima ništa loše nismo učinili, a oni nam za to plaćaju surovo i nasilno“.

Film je izazvao burne emocije i razmatranja. Mnogi gledaoci su došli u bioskop ne samo zato što su znatiželjni. Neki stanovnici severne prestonice, bili su privučeni upravo balkanskom tematikom. Među njima je i studentkinja slavistike sa Filološkog fakulteta u Sankt Peterburgu Marija Mojsejeva. Za nju je upoznavanje sa režiserom Paskaljevićem bilo veoma važno, obzirom da, po njenim rečima, u Rusiji, srbska kinematografija nije toliko poznata, koliko bi se reklo na prvi pogled:

- Bila su ta pitanja da li će film biti na televiziji ako on dopadne publici. Ja kažem da televevizija sve to izbacuje zbog reklame. I to je jedina mogućnost da se vidi  publika koja je željna da vidi nešto drugo a ne samo ono što svi gledamo, ove američke filmove. Svi su navikli da je srbski film - obavezno nešto zabavno, smešno, kao što snima Kusturica. A sada smo videli potpuno drugi pristup. I muzika u ovom filmu, nije vesela romska. U filmu Paskaljevića ima više ličnih momenata. Možda, doduše, ja i nisam u pravu. No, to je moj utisak.

Nadamo se da će i drugi filmovi koji potiču sa Balkana izazvati interesovanje kod publike Sankt Peterburga.

Grigorij Sokolov,