Da li je Rusija objekat kolonizacije ili benzinska stanica?

Na kraju političke sezone nemački i poljski socijalisti su sa javnošću podelili stavove o kratkoročnim i dugoročnim odnosima sa Rusijom. U obe zemlje ti odnosi izgledaju očajno. I teško je reći kada bi se ta situacija mogla promeniti nabolje.

U krugovima nemačkog establišmenta ne postoji saglasnost oko politike koja se odnosi na Rusiju. Stalno dolazi do prepirki između proruskog nemačkog establišmenta i transatlantske (tačnije rečeno, proameričke) grupe. Ostaje nerešena dilema: da li odnosi treba bazirati na saradnji ili na konfrontaciji? Konsezus nije postignut i situacija u Nemačkoj ostaje dosta napeta.

U Poljskoj Rusija se posmatra isključivo kroz prizmu istorije, Katinja, avionske nesreće kod Smoljenska i doživljava se kao benzinska stanica – neželjeni ali neophodan dobavljač nafte i gasa. U Poljskoj po tom pitanju ne samo da preovlađuje napetost, već bi se moglo reći da postoji određeno neprijateljstvo. Ne previše često, ali veoma jasno, u medijima i u društvu se javlja strah od „ruske pretnje“.

Dok je u Poljskoj antiruski front dosta homogen, u Nemačkoj je situacija drugačija. Tamo su poslovni krugovi i pristalice ideje o Evroazijskoj ekonomskoj zajednici uvek bili spremni za blisku saradnju. Pritom u pitanju je samo i isključivo ekonomija, zbog čega je postignuta stabilnost u bilateralnim odnosima. Sa druge strane, postoje razlike u pristupu problemima svetske politike, na primer ratu protiv Sirije. Transatlantski blok, pre svega SAD i njihove pristalice, apeluju na druge da se ujedine protiv Rusije da bi konačno pobedili u toj borbi koju smatraju borbom za dominaciju u svetu. Taj stav je blizak i jednom delu nemačkog političkog establišmenta, između ostalog i aktuelnom šefu nemačke diplomatije Gidu Vesterveleu. Vestervele kao i njegov poljski kolega Radoslav Šikorski podržava transatlantsku opciju u odnosima sa Rusijom, to jest konfrontaciju i kritiku.

Obzirom na potrebu za političkim konsenzusom u odnosima sa Rusijom Fond „Fridrih Ebert“, intelektualni osnov Socijaldemokratske partije Nemačke, objavio je u junu 2013, u saradnji sa ruskom stranom, analitičku studiju „Nemačka i Rusija 2030. Scenariji bilateralnih odnosa“. Kao što sam Fond napominje „pogledi izneti u ovoj publikaciji mogu se razlikovati od stavova Fonda i drugih institucija“. Izdanje su kurirali brojni bivši šefovi spoljne politike Nemačke i Ruske Federacije, između ostalog i Igor Ivanov i Frank-Valter Štajnmajer, a podržalo federalno ministarstvo inostranih poslova Nemačke. Podršku izdanju su pružili i Uralski državni tehnički univerzitet „Jeljcin“ u Jekaterinburgu i Evropski univerzitet Viadriana u Frankfurtu na Odri. Nemačko-ruski tim je izdvojio četiri moguća scenarija razvoja Nemačke i Rusije do 2030. Autorima „nije namera da predvide budućnost, već da ponude moguće prognoze“. Delo je predstavljeno javnosti u prisustvu bivšeg ministra Franka-Valtera Štajnmajera 26. juna, u sedištu Ebertovog Fonda u Berlinu.

5. juna u Varšavi Evropski institut pri parlamentarnoj stranci Savez demokratskih levih snaga (SDLS) organizovao je sastanak „Politika Republike Poljske prema Rusiji: trenutno stanje i preporučeni zadaci“ na kojem je učestvovao i lider te stranke Lešek Miler. Iz saopštenja SLDS objavljenog na internetu vidi se da poljski socijalisti odnose sa Rusijom posmatraju jedino u kontekstu energetike i da je doživljavaju kao dobavljača goriva sa kojim je teško postići dogovor. SDLS smatra da postoji mogućnost „evropeizacije“ Rusije pomoću jedinstvene energetske politike EU. Ali je partija zaboravila da je Poljska ona koja najviše krši tu politiku pošto iz socijalnih razloga kao glavni izvor energije koristi kameni ugalj i lignit. Prema rečima Lešeka Milera „teško je da se ne složimo sa kolegama oko tih formulacija. Samo jedna je bitna: Rusija nije pretnja za Poljsku“.

Sve u svemu prema tim scenarijama za nemačke socijaliste Rusija je zemlja koja je potencijalno pogodna za ekonomsku kolonizaciju, a za poljske benzinska stanica, dobavljač gasa i nafte koji se ne da nadmudriti. Što se pak tiče sve većeg uticaja Rusije kao lidera u evroazijskom regionu, on obema zemljama smeta u realizaciji njihovih vlastitih interesa.

Zofja Bompčinjska Jelonek,

(Nastavak sledi)