Vladimir Černikov: "Za mene je rat - cela epoha, koju moram da ispričam drugima"

U podmoskovskom selu Nelidovo se podsećalo odsudnih momenata u bici kod Kurska. Rekonstrukcija jedne od ključnih bitaka u Drugom svetskom ratu, koja se odigrala pre 70 godina, u julu 1943, održana je tokom međunarodnog vojnog festivala "Bojno polje."

Bitka u predgrađu Moskve je trajala nepuni čas, dok je prava borba trajala nekoliko dana. Tada je, u tenkovskoj bici na obe strane učestvovalo više od hiljadu smrtonosnih oružja - tenkovi, topovi, oklopni transporteri. Bio je to pakao na zemlji, kaže jedan od učesnika u toj borbi, a sada gost festivala "Bojno polje", veteran Velikog otadžbinskog rata, pukovnik Vladimir Černikov.

- Kurska Duga- to je područje od trista kilometara po dubini i pet kilometara u širini. U početku, bilo je odlučeno da se krene u ofanzivu, ali je onda komanda odlučila da Nemce pustimo da priđu, dok mi budemo u defanzivi, a kada ih uništimo, tek tada da krenemo u napad. Tamo smo se ušančili. Na svaki kilometar smo postavili tenkove, topove, a sami sedeli u rovovima i čekali. Sve je počelo 5. jula. U to vreme sam ja bio tamo, imali smo stanicu, a Nemci su pokušavali da je zauzmu, pošto im je smetala za dovoz municije u rovove. Na Kurskoj Dugi smo se našli sedmog jula.

Vladimir Černikov je rođen 1925. u Sibiru. Rat ga je zatekao u Kazahstanu, gde se, ne dugo pre početka sukoba, preselio sa svojim roditeljima. U početku je radio u fabrici municije, a onda je odlučio da pređe na prvu liniju fronta. Seća se svoje prve borbe:

- Tenkovi su pucali, a ja sam bio veoma mlad vojnik. U prvoj borbi sam mislio da svi meci, rakete i minobacači gađaju po našim rovovima. Moji stariji drugovi su opušteno govorili: "Ne brini, sedi, odmori se. Kada krene napad, onda ćemo i mi pucati. Sada, samo artiljerija gađa tenkove." Zatim, kada je krenuo napad, artiljerija nas je u početku tukla, a naš prvi odgovor je bio slab. Zatim je usledio drugi, treći napad. Za jedan dan - četiri. Tri dana kasnije, bio sam prilično ravnodušan. Posle ove bitke, iz našeg odreda je od 12 ljudi među žive ostalo samo troje. Najteže je bilo - pet minuta pre napada, kada sediš i moliš se da se vratiš živ iz borbe.

Veteran i dalje veruje da ga je neko čuvao i spašavao ceo rat:

- Krenuli smo u napad 11. avgusta 1943. Trčali smo za tenkovima, vreme je bilo kišovito, sva prljavština sa gusenica tenkova je išla na nas. U to vreme, došlo je do eksplozije. Ona me diže u vazduh i baca na tenk. Ja se udaram i padam na zemlju. Od gelera gine šest- sedam mojih prijatelja. Mene, kao da je neko spasio. Pa čak i kasnije, kada su došli na bojno polje da pokupe mrtve, bio sam bez svesti. Otvorio sam oči u trenutku, kada su me podizali da stave u nosilo zajedno sa mrtvima. A da nisam otvorio oči, bio bih živ sahranjen sa ostalima.

Četiri meseca je veteran bio nepokretan, a zatim je nekoliko meseci učio da ponovo hoda. Iz bolnice, Vladimira Černikova su hteli da pošalju kući, no on se vratio na front. Sa vojskom je oslobađao Prag, Beč i Berlin. "Za mene je rat – cela epoha, koju moram da ispričam drugima," - kaže 88-godišnji pukovnik. Vladimir Černikov se sada nalazi na čelu "Boračkog saveza," predsednik je javne komisije za rad sa mladima, piše knjige.

- Ja sam napisao 18 knjiga o ratu i sve ih razdelio veteranima i deci. Poslednje izdanje od hiljadu primeraka smo razdelili svim školama u severoistočnom delu Moskve. Ja stvarno želim da vidim decu, izraslu u prave patriote, koji vole svoju zemlju. I tada će znati svoju istoriju, istoriju Velikog otadžbinskog rata. A ako je budu znali, svojoj deci će je preneti nepromenjenu i bez falsifikovanja.

Milena Faustova,