Vladimir Majakovski onaj koji je obeležio epohu

19. jula će se navršilo 120 godina od rođenja Vladimira Majakovskog- jednog od najvećih poeta 20. veka. Visok, zgodan sa oštrim crtama lica on je izlazio sa rukama u džepovima, sa cigaretom u uglu usana, prezrivo iskrivljenih usta. Pošto bi završio sa čitanjem svojih stihova, obraćao bi se publici: „ Oni koje žele da dobiju šamar, ljubazno se mole da stanu u red“. Tako su izgledali njegovi prvi nastupi pred publikom.

To je bilo vreme kada se poeta kretao među futuristima, koji su poricali tradicionalne vrednosti. Čak se priključio manifestu „Šamar društvenom ukusu“. A onda je došlo drugo vreme: Majakovski se pretvara u pesnika nove, revolucionarne poezije. Onje sa istom strašću pisao složene, teške, novatorske i jednostavne stihove, gotovo one sa plakata, ali i ljubavnu liriku i jetku satiru. Istoričari književnosti dele njegov opus u dva dela : do i posle revolucije 1917.godine. Istraživače uvek više interesuje drugi period života pesnika, koji se završio samoubistvom. A o ranim delima Majakovskog neopravdano malo govore, smatra profesor filologije Aleksandar Ušakov.

Početak 20.veka, kada je Majakovski ulazio u poeziju, to je period kada se veoma menjala realnost i novo doba je tražilo ljude novog formata, neopterećene etičkim ograničenjima prethodnog života. Samo takvi ljudi su mogli da stvaraju umetnost koja je potom služila interesima tog velikog istorijskog momentuma. Majakovski je bio jedan od takvih ljudi, govori Aleksandar Ušakov:

- To je čovek, koji je sa sobom nosio nekakvo osećanje apsoluta. Njegovi su kreterijumi bili veoma visoki. Mnogo toga on nije voleo, mnogo toga ga nije zadovoljavalo. On vidi potiskivanje pojedinca, vulgarnost, mnogo nedostataka. Kada se dogodila revolucija, pojavila se mogućnost da se život potpuno restruktuira, postavi na nove temelje. Majakovski je potpuno svesno svoj život povezao sa revolucionarnim idejama.

Razočaranje tim životom koji se u Rusiji stvarao posle revolucije došlo je prilično brzo. Birokratizam, sitničavost, grubost- to je sve bilo duboko protivno prirodi Majakovskog i on je ove okolnosti ismejao u svojim satiričnim delima. Naravno, ova dela sovjetska vlast je odmah proglasila klevetom. Ipak, posle smrti poeta, vlast ga je „kanonizovala“ uz kategoričnu formulaciju samog Josifa Staljina: „Majakovski je bio i ostaće najbolji, talentovani poeta sovjetske epohe. Ravnodušnost prema njegovom liku i delu- to je zločin“. Naziv „proleterski pesnik“ dugo je bilo pripisivano delu Majakovskog, govori autor knjige o Majakovskom, Dmitrij Bikov:

- Bila je u pravu Marina Cvetajeva kada je rekla da je Majakovski na svojim dugim nogama, „otišao“ nekuda daleko i da će nas on još dugo tamo čekati. No, mi ćemo tamo ipak tamo stići. I na kraju krajeva, taj put koji je on ostavio, i sa kojeg smo mi izdajnički skrenuli, pre ili kasnije, postaće i naš put. To i jeste glavna poruka i pouka biografije Majakovskog.

"Ja sam pesnik. Zbog toga sam i zanimljiv." Nema se šta dodati ovoj konstataciji velikog Vladimira Majakovskog.

Jelena Andrusenko,