Senka rata iznad Korejskog poluostrva

27. jula se navršilo se 60 godina od potpisivanja Sporazuma o primirju kojim je okončan Korejski rat. Ipak, s formalne tačke gledišta, rat nije završen. I imao je ogroman uticaj na svu kasniju istoriju dve korejske države.

Upravo sporazumom koji je potpisan 27. jula 1953. godine stvoreno je Korejsko poluostrvo koje postoji na karti sveta. Mnogi problemi i protivrečnosti savremene Koreje imaju svoj koren upravo u vremenu Korejskog rata.

Koreja nije jedina podeljena zemlja na planeti. U 20. veku bili su podeljeni Nemačka, Jemen, Vijetnam i Kina. Međutim, specifičnost korejske situacije se sastoji u tome što je između dve polovine podeljene zemlje pala velika količina krvi. U Kini je rat između Komunističke partije i Kuomintanga bio težak i krvav, ali je ipak ostala u senci borbe između Kine i Japana. A u Koreji se rat između Severa i Juga u suštini završio nerešeno, ali je korejski narod koštao ogromnih žrtava.

Obe korejske države imaju crte koje potiču iz vremena Korejskog rata. Na primer, u toku nekoliko decenija Južna Koreja je ostala vojna diktatura. Praktično, bila je jedina vojna diktatura u Istočnoj Aziji. Politička uloga koju je u Južnoj Koreji igrala vojska vezana je upravo za iskustvo ratnih godina.

Mnogo veći uticaj rat je imao na Severnu Koreju. Upravo u godinama rata je formirana severnokorejska vladajuća elita. Od završetka rata pa sve do 1990-ih godina praktično sve najviše i srednje rukovodeće dužnosti u KNDR zauzimli su bivši generali i oficiri Korejskog rata. Njihov pogled na svet je u mnogome formirao zvaničnu severnokorejsku ideologiju i politiku. Severnokorejski rukovodioci-veterani su iz Korejskog rata izvukli lekcije pri čemu se za većinu njih ispostavilo da se slabo može primeniti na život u miru.

Prvu lekciju Korejskog rata predstavljao je odnos pun strahopoštovanja prema vojsci i vojnoj moći, koji je toliko karakterističan za KNDR. Održavanje jake vojske je počelo da se doživljava kao cilj po sebi. Decenijama su severnokorejski rukovodioci smatrali da je njihov glavni zadatak maksimalno povećanje vojne moći zemlje, a ne njenog ekonomskog potencijala.

Kao drugo, upravo u godinama Korejskog rata kod severnokorejske političke elite je formirano mišljenje da najsloženiji politički zadaci mogu biti rešeni uz primenu vojne sile. Odavde potiče nepoverenje u diplomatiju, doživljaj svih međunarodnih kontakata kao igre, u kojoj jedna strana neizbežno gubi, a druga pobeđuje.

Treći zaključak koji su u Pjongjangu izvukli iz ratnog iskustva predstavlja sigurnost u to da se najteža pitanja ekonomskog i tehničkog razvoja mogu rešiti putem mobilizacije. Bivši pukovnici i generali s fronta, koji su posle 1953. godine postali direktori fabrika i železnica, nastavili su da u upravljanju ovim preduzećima koriste metode koje su naučili na frontu i koje su dobro funkcionisale u vojnim jedinicama. Iz ovoga proističe jarko izražen komandni, mobilizacioni karakter severnokorejske ekonomije. Kao što je poznato, upravo ovo njeno svojstvo je na kraju krajeva severnokorejskoj ekonomiji učinilo medveđu uslugu u i velikoj meri izazvalo katastrofalnu krizu 1990-ih godina.

Tako da se ratno nasleđe ne svodi samo na uništenje i smrt, već i na promenu u svesti i pogledu na svet. Ali, sasvim je moguće da nasleđe Korejskog rata počinje da odlazi u prošlost. Trenutno su na vlasti u obe Koreje deca onih koji su ratovali, ali im na smenu dolaze unuci.

Ipak, glavni problem koji je izazvan Korejskim ratom ni dan-danas nije rešen – to je problem podele zemlje. Nije isključeno da Koreji predstoji život s ovim problemom još dugi niz godina.

Andrej Lanjkov,