Istorija koja spaja. Drugi deo.

Nije istina da istorija treba da deli Ruse i Poljake. Tako kažu samo oni koji ne žele pomirenje. Oni koji žele da mi uvek budemo neprijatelji. Svi totalitarni sistemi gradili su svoje imperije na borbi protiv nekog. Menjali su se neprijatelji, ali ne i ciljevi borbe protiv njih: gradili su se sistemi koji vode ka apsolutnoj vlasti – totalitarizmu. Nije važno kakvi su to bili sistemi i na čemu su se zasnivali: na nezdravoj ideologiji, utopijskoj filozofiji ili religiji. Samo jedno je ostalo nepromenjeno– za njih nije postojala ličnost.

Putovanje

Moje putovanje na Sever Rusije najtoplije je podržao moj prijatelj Leonid Sviridov, ruski novinar dobro poznat u Poljskoj.

Odmah je ubedio poljsku internet redakciju Glasa Rusije da objavi moju reportažu – nije bilo nikakvih problema oko toga. Ali je Leonid prosto „zapeo“ kod pregovora sa vlastima Njandome, mesta sa 20 hiljada stanovnika. Nisam ni sumnjao da se tamošnje vlasti plaše sastanka sa poljskim novinarom, isto kao što su se proterani Poljaljci plašili da budu poslati u te krajeve.

Uspeli smo da uspostavimo kontakt samo nekoliko dana pre mog dolaska u Njandomu. Ljonja je zatražio pomoć u redakciji lokalnog nedeljnika „Avangard“. Javila mu se telefonom dopisnica Anja Guseljnikova, pa se stvarnost vratila u normalu.

Sa poštovanjem prema precima

Tog jutra kad smo došli Ana Guseljnikova je došla po nas u hotel koji je bio više nego skroman (ali koji je pri tome održavao „standardne zapadnoevropske cene“). Otišli smo na sastanak u muzej koji se sastoji iz jedne prostorije. Tamo su nas čekali ljudi i postavljen sto sa pitama, pićem i slatkim.

Anja, direktorka muzeja Jelena Kuznjecova i upravnica biblioteke Galjina Ivanovna priredile su nam iznenađenje. Pozvale su na sastanak svoje poznanike iz Njandome koji imaju poljsko poreklo. Ti ljudi su Rusi i osećaju se kao Rusi, ali su njihovi preci iz Poljske. Nisu došli u te krajeve 40-ih godina prošlog veka, nego još u XIX veku. I nisu bili proterani od cara, kao što se moglo očekivati. To Poljaci su došli dobrovoljno, da žive u Rusiji. A njihovi potomci ni ne pomišljaju da emigriraju u Poljsku. Ništa slično! Ali poštuju zemlju svojih predaka. Sve je to bilo zabavno, ali i dirljivo.

Zatim smo krenuli za Buračihu, cilj našeg putovanja.

Za „Dete“

Stigli smo tamo za 20 minuta. Blizu stanice se nalazi selo u kome je zvanično prijavljeno oko 600 ljudi. Na samoj stanici stoji spomenik stanovnicima sela poginulim u Velikom Otadžbinskom ratu. Glavna opštinska zgrada se nalazi na 50 metara od železnice. U njoj je smeštena seoska uprava kojom rukovodi Vera Dubenko, i ambulanta i porodilište, gde bolesnike prima Ljubov Maklakova. Dve dobre, skromne i domaćinski raspoložene žene. Videlo se da ih je ta poseta jako uplašila! Šta od njih hoće jedan Poljak, posle 70 godina? Da im se zahvali za godine koje su njegovi preci proveli ovde? – Teško. Čim je došao jedan novinar, šta li će napisati? – Najverovatnije nešto loše, zbog čega će one kasnije imati problema. Bilo je jasno da su ta pitanja već nekoliko dana mučila moje domaćice, i to toliko da nisu mogle da spavaju.

Izgleda da su dve stvari učinile da im budem simpatičan. Prva, kad sam zapalio sveću kod spomenika u Buračihi. Druga, to što sam sa bogate trpeze sklonio flašu lokalne votke i umesto nje stavio medovaču koju mi je pre polaska na put dao pukovnik Leon Vagner, koji je u ova mesta proteran kao dete. „Rakija će ti uvek dobro doći u Rusiji. Ponesi je u Buračihu i popij po jednu čašu sa dobrim ljudima“, posavetovao me je Leon.

Ispričao sam našim domaćicama o tom svom starijem Prijatelju, sipao medovaču u čaše, pa je atmosfera odmah postala intimnija. Mezili smo meso, ribu, divne pite i gljive. Za nekoliko sati popili smo po 100-150 grama, tojest skoro ništa. Nazdravljali smo u ime susreta, zajedničke istorije i prijateljstva. Prva i poslednja zdravica je bila za „Dete“, jer, Leon je posle 70 godina opet postao mali dečak.

Stavovi autora se mogu razlikovati od stavova uredništva.

Darijuš Ciholj,