Rusija ima svoje čudovište Nesi?

Naravno da u Rusiji postoji svoj analog čudovišta iz Loh Nesa, i to ne samo jedno. Zemlja ima puno dubokih i zagonetnih jezera, u kojima obitavaju tajanstvena reliktna čudovišta. Ali danas ćemo pričati o pravom đavolu iz jezera Labinkir, koji već nekoliko vekova ne da mira lokalnom stanovništvu.

Dugo vremena se kriptolozi celog sveta interesuju ovim misterioznim stvorenjem. Naučnici su imali prilike da detaljno istraže jezero Loh Nes, i da dođu do ubeđenja, da se čudovište Nesi ili izuzetno dobro krije, ili, koliko god to bilo tužno da priznamo – ne postoji. Dok je jezero Labinkir gotovo neistraženo, tako da postoje velike šanse da se tamo otkrije ruski brat Nesi.

Jezero Labinkir nalazi se u Ojmjakonskom rejonu na istoku Jakutije. Put do njega uopšte nije jednostavan. Najbliže naseljeno mesto, Tomtor, nalazi se na udaljenosti 150 kilometara. Treba uzeti u obzir i surove klimatske uslove koje vladaju većim delom godine u ovim mestima, i da tamo nema normalnih puteva, i onda će biti jasnije, kako to da naučnici do danas nisu dovoljno ispitali dubine Labinkirskog jezera i nešto saznali o njegovom tajanstvenom stvorenju.

Timur Ivancev, osnivač „Kluba neustrašivih putnika“ izneo je „Glasu Rusije“ podatke, kojima raspolaže o labinkirskom đavolu.

- Lokalno stanovništvo smatra da u jezeru od davnina živi prastaro i veoma opasno stvorenje, izuzetno krvoločno. Upravo zbog toga su ga nazvali đavo. Priča se da je dosta pozamašne veličine, mrke boje, sa široko razmaknutim očima na ogromnoj glavi. Pretežno se hrani štukama i drugom ribom iz jezera, međutim đavo može da odvuče u vodu i psa, i jelena, pa čak i čoveka. Ima dosta priča-glasina, da su krivicom đavola nestajali ljudi, ali mislim da su to ipak lokalne bajke, predviđene da privuku turiste.

Legende o labinkirskom đavolu kruže odavno, ali prve informacije u štampi su se pojavile tek 1958. godine, kada je list „Omladina Jakutije“ pokrenuo pitanje o obitavanju u jezeru „neobične životinje“. Labinkirski đavo je postao široko poznat 1960. godine, kada je biolog Igor Akimuškin, u najstarijem putopisno-prirodnjačkom nacionalnom časopisu „Vokrug sveta“ objavio veoma zanimljiv članak. Godinu dana kasnije dopunio je svoj materijal fragmentima dnevnika geologa Viktora Tverdohlebova. Naučnik je bio ubeđen, da je svojim očima video labinkirskog đavola, istina ne u jezeru Labinkir, nego u susednom jezeru Vorota. On je napisao.

- Iznad površine vode jedva se uzdimao tamno sivi ovalni deo tela. Na tamno sivoj pozadini čitko su se izdvajala dve simetrične svetle fleke, koje su ličile na oči životinje, a iz tela je štrčalo nešto nalik na štap... možda peraje. Ili možda harpun, nekog nesretnog lovca. Videli smo manji deo životinje, ali se pod vodom naziralo ogromno, masivno telo. <…> Pred nama je bila zver, nema sumnje jedna od najjačih zveri u svetu, neka neukrotiva, nemilosrdna, neka osmišljena svirepost se osećala u svakom njegovom pokretu, u celom njegovom obliku. Stotinak metara od obale životinja je zastala. Odjednom je počela da udara po vodi, uzbrkala je površinu talasima, nije bilo jasno šta se dešava. Nakon nekih minut vremena životinja je zaronila i nestala. Tek sam se tada setio fotoaparata. <…> Nema sumnje: mi smo videli „đavola“, legendarno čudovište ovih krajeva.

Početkom ove godine časopis „Vokrug Sveta“ podigao je svoje arhive i opremio ekspediciju na jezero Labinkir, u nadi da će se naći trag legendarnog čudovišta. Uprkos ekstremnim vremenskim uslovima, ekipa je uspela da izvede nekoliko ronjenja, ali labinkirski đavo nije bio primećen. Kriptolozi ne izražavaju zabrinutost, oni smatraju da kao i Nesi, čudovište jezera Labinkir jednostavno ume dobro da se krije.

Aljona Rakitina,