Recesija pred našim vratima

Da li će nas svetska finansijska kriza i pad privredne aktivnosti nekim čudom mimoići? Zažmuri i – veruj da hoće, poručuju pojedinci na vrlo visokim položajima naših ekonomskih vlasti. Drugi, zaduženi za bušenje ružičastih balona napunjenih političkim optimizmom, kažu da smo već u krizido guše. Nisu nam potrebni ni udari te svetske ekonomske pošasti izazvane slomom američkog investicionog bankarstva.

Na sve to guverner Narodne banke Srbije, kome je u opisu radnog mesta čuvanje zdravlja izmučenog dinara i borba protiv inflacije poručuje sa svoje govornice – da bi on, da je neka druga vlast a ne monetarna, odmah zamrzao penzije, plate u državnoj upravi i njenim preduzećima, a budžet za 2009. maksimalno skresao. Poslanici u Skupštini Srbije, kako se čini, rebalansom budžeta za 2008. nisu ga poslušali. Verovatno to neće učiniti ni prilikom usvajanja tog dokumenta za 2009, osim ako prizvani MMF u poslednji čas svojim upornim i tvrdoglavim računicama ne ubedi već sasvim otrežnjenu vladu da Srbija niotkuda ne može da stvori dodatnih 50 milijardi dinara ili, ako to nečijim osetljivim ušima manje opako zvuči – osam milijardi evra za troškarenje u 2009.

Vlada je, pravo govoreći, u prvim projekcijama budžeta za narednu godinu pošla ne sa optimističkih šest procenata, već sa četiri procenta rasta bruto domaćeg proizvoda. Stručnjaci sve milijeg MMF-a nezvanično kažu da je realnije 3,5 procenata. S tim se slažu i neki naši stručnjaci i vladi predlažu da u planiranje prihoda i rashoda za 2009. uđe sa što nižom stopom BDP-a, a ako život pokaže da su prvobitne računice pogrešne – lako je doneti rebalans naviše pa namiriti one kojima je uskraćen koji dinar. Naniže rebalansa nije bilo otkada je veka i sveta na ovim prostorima. Pa ni pre neki dan.

Naoko, reklo bi se, vlada i njene planske službe naslućuju da se nešto veliko iza brda valja, ali da li će nas i koliko mlatnuti? E, to za sada zvanično niko ne zna, a kako se čini i ni priprema.

A kotrlja se.

Ubrzan pad vrednosti dinara, sve češće intervencije NBS na deviznom tržištu, skok referentne kamatne stope sa visokih 15,75 na impresivnih 17,75 odsto, pad izvoza, ali i malaksavanje uvoza, usporavanje industrijske proizvodnje, slom vrednosti akcija najboljih firmi na domaćoj berzi, oskudica stranih direktnih investicija, rast trgovinskog, ali i platnog deficita, sve teža kontrola inflacije...

Trendovi gotovo svih najznačajnijih privrednih pokazatelja i bez dodatne „pomoći” svetske recesije već su se „pokunjili”. Samo potrošnja nije. Javna, državna, za koju će otići 44 odsto svega onog što stvorimo u novoj 2009.

A razvoj?

Pošto nemamo svojih para, opet ćemo upirati oči u inostrane izvore, ali tamo, kako svaki dan svedoče svetski ekonomski analitičari, ni za koga, čak ni za bogatije i uglednije od nas, nema mnogo nade. Kriza je. Oskudacija. Rizik.

I dok svet iz petnih žila pokušava da razarajuće posledice finansijske krize iz Amerike u što većoj meri ublaži kako joj ne bi pričinila još veće štete u privredi i ukupnoj ekonomiji, mi se bavimo sobom – ko je kome plakao na ramenu ili koliko „drpio” poslaničkih mandata. Još nismo usvojili ni odluku o garancijama za 50.000 evra po štednom ulogu, a obećali. O podsticajnim merama za privlačenje stranih direktnih investicija, jer je sada za to pravi trenutak, a trebaju nam kao voda i vazduh, nekom drugom prilikom. Možda nas, kao nebeski narod, recesija i zaobiđe. Mi je nismo zaslužili.

Kao u onom vicu kada kroz pustinju pred lavovima složno beže Milisav, Hrvoje i Mujo. Kad ih lav presretne iza jedne dine Milisav mu vešto baci pesak u oči i, dok ih je životinja trljala, oni pobegnu. Kad ih iza sledeće gomile sačeka drugi lav Hrvoje posegne za peskom i utruni lava. Na kraju ih čopor opkoli oko nekog suvog drveta, na koje se odmah ispenju Milisav i Hrvoje i viču Muji: „Penji se! Poješće te!”, a on im filozofskim mirom odgovara „nisam im ja bacao pesak u oči”.

Ni mi nismo prizivali recesiju, ali je ona tu – sigurno, čak i verovatno.