Diana Budisavljević - organizator jedne od najvećih humanitarnih akcija u Drugom svetskom ratu

Orden Carice Milice je uručio patrijarh Irinej Dianinom praunuku Leonardu Rašici. Za hrabra dela ove žene se je tek nedavno saznalo jer su tadašnje vlasti krile podvige ove hrabre žene.

Diana Budisavljević, poreklom Austrijanka je bila udata za Julija Budisavljevića, profesora hirurgije u Zagrebu. Saznavši za postojanje logora u nacističkoj tvorevini, Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, ona je na sopstvenu inicijativu i uz pomoć istomišljenika i raznih veza, sama organizovala akciju spasavanja dece iz koncetracionih logora. Po izbavljanju dece iz logora obezbeđivala im je smeštaj u porodicama koje su prihvatale tu decu. Ovaj poduhvat se ubraja među najveće humanitarne akcije tokom Drugog svetskog rata. Ona je tokom četiri godine odlazila u zloglasne ustaške logore i uzimala decu koja su bila na ivici smrti.

Pri dodeli ordena Dianinom praunuku, patrijarh Irinej je istakao:

Njeno delo je herojsko delo kome se mi divimo, i zahvaljujemo se njenoj spremnosti da pomogne toj deci.

Praunuk Leonardo Rašica je počastvovan dobijanjem ordena Carice Milice:

Ovo je velika čast koja pomaže da ime moje prabake dospe na svetlo dana nakon toliko godina.

Dodeli nagrade su prisustvovale Jelena Radojčić i Brigita Knežević, tada mala deca, a koje je Diana spasla sigurne smrti.

Jelena Radojčić:Da nije bilo nje, sigurno ovde ne bi stajala. Bili bi svi pobijeni i to je zahvaljujući samo njoj i nikome više.

Brigita Knežević: 42. godine sam bila u logoru Stara Gradiška i imala sam samo dve godine. Tom akcijom sam dospela u Zagreb i tu me je posvojila jedna hrvatska porodica. 1980. godine na svoju inicijativu sam našla svoju porodicu preko "Arene".

Među spasenom decom je i senator Republike Srpske primarijus dr Milutin Vučkovac iz Banjaluke, koji kaže da je Dianino delo za Nobelovu nagradu.

Time su sprska deca ne samo spasena sigurne smrti, već su sačuvani njihovi indentiteti i poreklo. Diana Budisavljević je vodila dnevnik i kartoteku sve spasene dece, koja je sadržavala njihove podatke i fotografije, kako bi sačuvala njihov identitet i kako bi njihove porodice mogle da ih pronađu po završetku rata.

Diana Budisavljević je umrla u Insbruku 1978. godine. Tačan broj dece koje je Diana spasla se neće nikad saznati jer je dokumentaciju posle rata uzela OZNA da bi se zataškala istina, a Diani zabranila priča o herojskom poduhvatu.

Diana je vodila i dnevnik beleški u kojima je detaljno opisivala sve užase dečije bolnice u logoru Stara Gradiška. Dnevnik je vodila na nemačkom jeziku od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. godine, a navodimo samo deo:

„Tokom vožnje nisam se u vagonu mogla maknuti, kako ne bih na nekog nagazila. Veća su deca stalno sedila na noćnim posudama, a mala su se prljala. Pod je bio pun blata i dečijih glista. Nastojala sam koliko sam mogla decu premeštati kako bi ih izvadila iz blata. Pred jutro, na stanicama su dolazili ljudi, videli jad, dodavali nam vode. Prilikom dužih zaustavljanja zdrava deca su izlazila iz vagona. Sestre su se iscrpile spuštajući decu iz vagona i dižući ih opet nazad. Mnogi vagoni nisu imali stepenice. Kod slabih u zadnja dva vagona, nije se moglo ni pomisliti da ih se vadi iz vagona. Uspela sam dobiti grablje, tako da sam barem mogla izbaciti gliste. Činilo se da pre nego što neko dete umre, gliste napuštaju telo, jer prema jutru, kako su mi neka deca bivala slabija, čitava su klupka glista napuštala telo."

Slava Ogrizović, književnica iz Zagreba između ostalog piše:"Doktorica Budisavljević je bez znanja ustaša načinila dvostruku kartoteku. Duplikate je sakrila i kad je Zagreb oslobođen, donela ih je Tatjani Marinić, tada načelnici odjela za brigu o deci u Ministarstvu socijalnog staranja, gde je radio i profesor Brössler. Tatjana se pobrinula da se po selima na Kozari razglasi da su deca smeštena u Zagrebu. I počeli su dolaziti roditelji u potrazi za svojom izgubljenom, otetom decom.".

Poređenja radi, Diana Budisavljević je spasla oko 12.000 dece, što je jedanaest puta više nego što je spasao Oskar Šindler, a po kome je snimljen i čuveni film "Šindlerova lista", te je na nama svima da se zapitamo da li smo dostojni i da li herojsko, do nedavno, zaboravljeno delo ove heroine zaslužuje mnogo veću pažnju i čast.