Evropski putnik za Rijad

U srbskoj političkoj sferi on je uvek centar kako god da se ona naginje. Nikome se ne nudi, ali ga se svi sete. Nikada se ne izvinjava, ali mu je uvek sve oprošteno. Jedini je političar koji je od petooktobarskog puča do danas bio član svih naših vlada i svih minuta njihove vladavine, pa ipak niko ne pominje da je on za nešto kriv. U njegovoj izbornoj bazi viore se turske zastave, obučavaju vehabije i formiraju paravojske, ali on nije ekstreman. Na utakmici kluba u kome je predsednik UO, njegovi telohranitelji i sugrađani, slave „žutu kuću“ (1), ali on, naravno, nema ništa s tim…

Jer, on je Rasim Ljajić, tihi deo svih naših postoktobarskih stradanja, patnji i poniženja, čovek u kome se spajaju anti-srbski interesi evroatlantizma i islamskog fundamentalizma i, kako vreme pokazuje, najveće zaveštanje Alije Izetbegovića zemlji Srbiji. Njegovo političko trajanje pokazuje da on nas poznaje odlično, a mi njega veoma loše. Možda je krajnje vreme da ga upoznamo malo bolje…

Politički koreni

Kada su, svojevremeno, upitali Aliju Izetbegovića koga smatra mogućim političkim naslednikom u SDA izbegao je direktan odgovor, ali je jasno istakao da najvećim političkim potencijalom ove partije smatra Harisa Silajdžića i Rasima Ljajića (tadašnjeg generalnog sekretara SDA Sandžaka). Za prvog je istakao da ga odlikuje izuzetan intelektualni potencijal i energičnost koja ga, istina, povremeno vodi u ishitrene reakcije ali je tako neophodna u teškim vremenima, a kod ovog drugog nahvalio je strpljenje, metodičnost i upornost u ostvarivanju zacrtanih ciljeva. Ni kod jednog nije pogrešio.

Ali, otkuda je Alija Izetbegović, rođen 1925-te, bosanski islamski disident Titove Jugoslavije, došao u dodir sa Rasimom Ljajićem, sandžačkim studentom medicine, mlađim od njega gotovo 40 godina. Ma, sasvim slučajno, ako želite verovati samom Ljajiću. Evo šta on kaže o početku svoje političke karijere:

„Jednom prilikom sam sa grupom sandžačkih studenata koji su studirali u Sarajevu bio u Begovoj džamiji, na centralnoj molitvi za Muslimane. Tu je bio i Izetbegović, koga tad nisam znao, i neko od studenata me zamolio da se raspitam za osnivačku skupštinu SDA, koja je održana 26. maja u Holidej inu u Sarajevu. Pitao sam ga kako možemo da dobijemo nekoliko pozivnica. Iznenadio se i pozvao nas da dođemo kod njega. Otišli smo i videli da je vrlo malo znao o Sandžaku, stekao sam utisak da ne zna ni koje su opštine u granicama Sandžaka. Pitao je da li možemo da osnujemo odbore stranke u Sandžaku, s obzirom na to da će to biti stranka za celu bivšu Jugoslaviju, sa centralom u Sarajevu.

Računao sam da ću biti samo onaj koji će da pronađe ljude. Video sam da su svi narodi formirali svoje nacionalne stranke. S druge strane, SDA je tad bio na poziciji očuvanja bivše Jugoslavije, koja je predstavljala optimalni interes za Muslimane, s obzirom na to da su posle Srba bili najrasprostranjeniji narod, živeli su od Makedonije do Slovenije….“ (2)

Lepa, očišćena priča. I pitka. Toliko pitka da bi neko ko Ljajiću ne veruje mogao pomisliti da su je oblikovali stručnjaci neke tajne službe (recimo, MI-6).

Dakle, godina je 1989-ta. Naivni, sandžački student medicine, dvadesetpetogodišnjak, sa grupom zemljaka odlazi na molitvu u sarajevsku Begovu džamiju baš u vreme kada tamo dolazi i, od globalističkih namesnika, odabrani budući lider jugoslovenskih muslimana, koga on, naravno, ne zna. No, zato ga prepoznaje neki drugi student (naravno, bez imena), koji želi da se raspita o osnivačkoj skupštini SDA, ali iz nepoznatog razloga ne prilazi lideru sam, nego moli baš Ljajića da to učini. A, zamislite sad to, oduševljeni lider koji ne zna gotovo ništa o Sandžaku, odmah ga zove k sebi i daje mu zadatak da osniva stranačke odbore. I to je početak…

Ova priča, istinita koliko i teza da su nas naši zapadni „prijatelji“ bombardovali radi našeg dobra, lansirana je povodom izbora Rasima Ljajića za ličnost 2004. godine u izboru časopisa „Vreme“ i predstavlja klasičnu operaciju „pranja“ biografije globalističkog referenta koji ulazi u novu političku ravan, a u skladu sa ulogom koja mu predstoji.

No, o tome nešto kasnije. Da se vratimo nastavku priče i 1990-toj godini, kada Rasim Ljajić uspešno uspostavlja stranačku strukturu SDA po Sandžaku, gde u prvi plan izbacuje Sulejmana Ugljanina kao predsednika, dok on ostaje u senci kao Generalni sekretar, ali sa svim polugama odlučivanja i direktnom vezom sa Izetbegovićem. Sa tih pozicija organizuje „Referendum o autonomiji Sandžaka“ održan 1991 godine, a tih godina po partijskom nalogu postaje kolumnista lista „Muslimanski glas“, kao i šiptarskog časopisa „Zeri“, poznatom po promovisanju albanskog separatizma. (3).

Nakon razlaza sa Ugljaninom, formira tzv. Koaliciju „Sandžak“ koja 2000-te prerasta u Sandžačku demokratsku partiju, gde se već profiliše Ljajićevo navodno skretanje prema građanskoj opciji, shodno pripremi terena za evroatlantsku okupaciju Srbije i ulogu koja je njemu bila namenjena u tom procesu.

Pred formiranje DOS-a boravi u Londonu, navodno da bi učio jezik, i tu ga, o kakve li slučajnosti, pronalazi Zoran Đinđić. Iz te čudesne londonske magle, Izetbegovićev perspektivac, izlazi kao deo složenog mehanizma za globalističko osvajanje i prekrajanje Srbije.

Pa, ipak, svoje korene nije zaboravio. Na dan sahrane Alije Izetbegovića skinuo je svoju građansko-demokratsku masku i, sa pozicija ministra za ljudska i manjinska prava SCG, u sarajevskom listu „Dnevni Avaz“ objavio skandaloznu čitulju svom političkom učitelju, koja počinje rečima „Poslednji selam, našem dragom predsjedniku…“ (4). Prosto je neverovatno kako se jeftino, tada, politički izvukao, dajući pri tom ne samo neubedljivo, već svakom razumnijem čoveku uvredljivo, objašnjenje kako je sve to propust njegovog prijatelja, novinara “Dnevnog Avaza” (izvesnog Seada Numanovića) koga je on ovlastio da u njegovo ime napiše čitulju, a ovaj je, eto, zanemario činjenicu gde živi i kakvu funkciju Rasim obavlja.

Iako je svakom poznavaocu političkih prilika bilo jasno da ovakvo objašnjenje predstavlja čist cinizam i da se čitulja temelji na tada proklamovanom stavu da je BiH matična država a Alija Izetbegović predsednik svih muslimana bivše SFRJ, iz čega jasno proizilazi aluzija na teritorijalni integritet Srbije, niko od partnera iz DOS-a nije ozbiljno tražio razjašenje ovakvog teksta čitulje, a ni Rasim Ljajić, niti njegova partija, nikada se nisu zvanično ogradili od ovog teksta.

Prokurator Haškog suda

Nakon petooktobarskog puča Rasim Ljajić počinje da se odužuje londonskim maglama za to što su ubrzale njegovu metamorfozu i spojile ga sa zoranom Đinđićem. Ni prijatelji iz islamskog sveta nisu bili nezadovoljni s njim. Njegova predanost bila je nagrađena novim funkcijama i rastom realnog uticaja u globalističkom podjarmljivanju Srbije. Kruna njegovog pozicioniranja u tom smislu jeste imenovanje za predsednika „Nacionalnog saveta za saradnju sa MKTJ“ jula 2004. godine, čime dobija ključnu ulogu u globalističkom kažnjavanju Srbije, njenom ponižavanju i ubijanju nacionalnog dostojanstva, kroz ovu instituciju. (5)

Misija Haškog tribunala, kao uvođenje novog mehanizma koji čeka neposlušne vođe i narode, bila je od prventstvenog strateškog i operativnog interesa za stvaranje novog svetskog poretka, pa je gotovo otvoreno prkošenje Vojislava Koštunice njegovim zahtevima unosilo veliku nervozu kod osionih globalista. U tom kontekstu izbacivanje u prvi plan Rasima Ljajića, i njegovo uparivanje sa Brunom Vekarićem, kao prvim operativcem srbskog Tužilaštva za ratne zločine, bilo je uvođenje svojevrsne prokure Tribunala nad Srbijom i Srbima, budući da njih dvojica jesu građani Srbije, ali ne i Srbi. Kako bi se ovo maskiralo Ljajiću je profilisan novi imidž i dat značajan prostor u medijima, što je kulminiralo njegovim izborom za ličnost 2004. godine u časopisu „Vreme“ i već pomenutom intervju tim povodom. (To menjanje profila, inače je sastavni deo globalističkih manipulativnih procesa i danas ga gledamo na primeru Aleksandra Vučića).

Dolaskom Ljajića na mesto predsednika „Nacionalnog saveta za saradnju sa MKTJ“ srpske vlasti su prema ovoj instituciji zauzele krajnje vazalni stav, ne samo sprovodeći sve njene zahteve, već i stavljajući celokupni državni aparat u službu haškog tužilaštva i NVO sektora koji je vodio sopstvene selektivne istrage radi satanizacije optuženih i navodnog demaskiranja srbskih zločina. Svojim činjenjem i nečinjenjem on je od haškog Suda napravio pakao za srpsku državu i građane, a posebno za optužene.

Teško bi se mogli pobrojati svi namerni pravni propusti, sva kršenja ljudskih prava, sva poniženja i vređanja, sva politička i pravna podmetanja, sve manipulacije „svedocima“, svi pritisci na prijatelje i rodbinu kojima su bili izloženi osumnjičeni za ratne zločine, kako u Hagu tako i u Srbiji, kao i sve laži i sramna trgovanja kojima su se Ljajić i Vekarić služili da bi što hitnije i što potpunije ispunila naloge haškog antisrbskog pravnog monstruma.

U tom poslu nisu se libili ni poluzakonitih i nezakonitih radnji, kao ni zloupotrebe represivnog državnog aparata. Klasičan primer za ovo je hapšenje generala Lukića 2005. koji je u bolničkoj pidžami i sa priključkom za infuziju poveden na put u Ševeningen, kao i način hapšenja i isporuke teško obolelog generala Mladića.

Takođe, poznati su mnogi slučajevi otvorenog odbijanja države da olakša odbranu optuženih pružajući uvid u informacije koje nisu državna tajna a mogli bi im biti od koristi, dok su se tužilaštvu Tribunala i NVO sektoru koji im je otvoreno pomagao, stavljali na uvid i najpoverljiviji dokumenti.

U svakom slučaju, za progon i kažnjavanje Srba optuženih u Tribunalu srbska država, u liku Rasima Ljajića, često je bila daleko opasniji protivnik od haškog tužilaštva i nikada nije koristila mogućnosti koje ju je pružao sam Tribunal da pomogne svojim građanima, za razliku od Hrvatske ili Federacije BiH.

Ovaj odnos najbolje se može ceniti kroz reakcije Ljajića odnosno „Nacionalnog saveta za saradnju sa MKTJ“ na sumnjivu smrt Slobodana Miloševića i Milana Babića, kao i tolerisanje potpuno nezakonitog jedanaestogodišnjeg držanja u pritvoru Vojislava Šešelja, koji pri tom ne odgovara za konkretne zločine već za svoje političke stavove i verbalni delikt koji oni nazivaju „govorom mržnje“.

Svakako da je Ljajićevo ponašanje kao prokuratora Tribunala nad Srbijom, a ne predstavnika srpske države u odnosu sa Tribunalom, umnogome doprinelo formiranju statistike Haškog suda iz koje sledi da su Srbi jedini narod koji je na prostoru bivše SFRJ činio organizovane zločine. O političkoj težini takve statistike ne treba ni govoriti bez obzira na kompromitovanost Tribunala.

Iako se veoma trudi da ne eksponira suštinu svoje haške prokuratorske službe i na svaku hašku nepravdu nam poručuje da „moramo sačuvati hladne glave“, Ljajić je veoma nervozno reagovao kada je Vuk Jeremić zakazao debatu o radu „ad hoc“ krivičnih tribunala i poručio mu:

„Odluka Vuka Jeremića da kao predsedavajući Generalne skupštine UN zakaže raspravu o Haškom tribunalu samo donosi štetu Srbiji. Niko ozbiljan neće doći na tu raspravu, sem nas, Venecuele i Kube, na primer. Sutradan će sve biti zaboravljeno. Efekat će biti nula, minus. To je samo Jeremićeva lična pomocija i ništa drugo“ (6)

Na njegovu žalost, kao i žalost njegovih mentora, bojkot nije uspeo, pa je govor predsednika Nikolića na 43 stranice u kome se haški sud poredi sa inkvizicijom i otvara pitanje zašto je zločin protiv mira isključen iz haških procesa, izazvao veliku pažnju i sigurno će biti značajan dokument u istorijskoj oceni uloge MTBJ.

Tihi promoter islamskih interesa

Služenje evroatlantskim ciljevima u Srbiji, njegov boravak u Londonu neposredno pred formiranje DOS-a, napuštanje zapaljive retorike o obespravljenosti muslimana, kao i pomenuta promena ličnog i političkog imidža ne bi smela da vas navede na pomisao da se Rasim Ljajić udaljio od služenja islamskim ciljevima. Naprotiv. On je danas najvažniji oslonac islamskog faktora u Srbiji, čovek iz senke koji stoji iza navodnog pojačavanja interesa arapskih zemalja za investiranje u Srbiju, kao i iza formiranja balkanske trilaterale (Turska, Srbija, BiH) koja ima za cilj vraćanje Turske do granice sa Dunavom. To što se donedavno Tadić, a sada Vučić ili Dinkić šepure pred kamerama dajući nekakve izjave o svojim zaslugama za političke, trgovačke ili finansijske aranžmane sa tim zemljama, znači samo da imaju manjak znanja, a višak pohlepe. Jer, gde god su oni došli danas Ljajić je bio pre godinu ili dve. I figurativno i fizički.

Od 2003 do 2006. godine on je obavljao dužnost kopredsednika (srbskog predstavnika) Mešovitog komiteta za ekonomsku saradnju sa arapskim zemljama. Strateške veze i kontakti koje je tada ostvario sada su u punoj realizaciji.

Ljajićevo delovanje u promociji islamskih interesa, kao i snaga njegovog uticaja na srpsku stvarnost, može se jasno sagledati kroz poslednji primer, uspostavljanja diplomatskih odnosa Saudijske Arabije i Srbije.

Već decenijama Saudijska Arabija otvoreno finansira sve antisrpske protivnike i projekte dajući značajan doprinos stradanju srbskog naroda. U Bosni su finansirali kupovinu oružja muslimanskim snagama, ali i dovođenje mudžahedina iz celog sveta na bosansko ratište. Na Kosovu su godinama finansirali najradikalnije snage albanskog separatizma, a nakon proglašenja nezavisnosti plaćali lobiranje njegovog priznanja. Snosili su deo troškova za zločinačko NATO bombardovanje Srbije, a od početka finansiraju antisrbski rad Haškog tribunala…

Zbog njihovog odnosa prema Srbiji bili su jedina arapska zemlja sa kojom nikada nisu postojali diplomatski odnosi. Oni su uspostavljeni 17.04.2013. godine, a već 05.05.2013. u zvaničnu posetu Rijadu doputovao je Rasim Ljajić, i to na poziv kralja te države Abdulaha bin Abdulaziza al Sauda (7), a tokom trodnevnog boravka u Arabiji sastao se i sa ministrom inostranih poslova Saudom al-Fejsalom i sa ministrom ekonomije Muhamedom al-Džazerom.

Nadam se da je jasno da na ovako visokom nivou ne može biti primljen ministar trgovine bilo koje zemlje, te da se ovako dočekuju samo oni najvažniji gosti. Šta mislite, čime je to zaslužio Rasim Ljajić?!

Umesto zaključka

Formiranjem Sosijaldemokratske Partije Srbije (SDPS) tokom 2009. godine Rasim Ljajić je formalno završio svoju političku metamorfozu od Alijinog fundamentaliste, koji je u političku orbitu Srbije lansirao Sulejmana Ugljanina, do lidera partije levog centra, relativno lagodno pozicioniranog na srbskoj političkoj sceni.

Ali, to je samo maska za lakoverne, kojih u Srbiji nije malo. Osnova njegovog političkog delovanja bila je i ostala duboko antisrbska.

Upravo to je ono što spaja njegov boravak u Londonu pred formiranje DOS-a i ovogodišnji prijem kod suverena Saudijske Arabije. Pri tome ne smemo zaboraviti da je upravo ova zemlja glavni finansijer vehabizma i ostalih militantnih islamskih pokreta, kao i da se mnogo mladih momaka iz Ljajićeve izborne baze danas bori u Siriji na strani pobunjenika koje finansiraju njegovi saudijski prijatelji.

I nije problem što je Ljajić evropski putnik za Rijad, problem je što za sobom vuče i nas.

————————————————————————–

(1) – Incident na fudbalskoj utakmici Novi Pazar – Rad na kojima je grupa pazarskih navijača „Ekstremi“ istakla transparent u kome slavi „žutu kuću“, mesto gde su otetim srbskim civilima od strane albanskih terorista vađeni organi za dalju prodaju.

https://www.novosti.rs/vesti/sport.294.html:402904-Transparent-Srce-bubreg-pluca-zivela-Zuta-kuca-u-Novom-Pazaru

(2) – Intervju Rasima Ljajića časopisu „Vreme“ br.732 od 13.01.2005. godine (https://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=402759)

(3) – Isto

(4) – Dnevni Avaz od 22.10.2003.

„POSLEDNJISELAM

našem dragom predsjedniku

ALIJI IZETBEGOVIĆU

Neka mu Allahdž.s. podari dženetski rahatluk, njegovoj porodici sabur, a

nama vječno pamćenje na njegov neprolazni lik i djelo.

Rasim Ljajić

(5) – Od jula 2006. Ljajić deluje kao koordinator za sprovođenje Akcionog plana za završetak saradnje sa MKTJ

(6) – Alo 04.12.2012.

https://www.alo.rs/vesti/politika/jeremic-i-ljajic-u-verbalnom-ratu/5867

(7) – B-92 05.05.2013

https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=05&dd=05&nav_id=710978

foto https://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/67863/Ljajic-Bosnjaci-ne-mogu-biti-konstitutivni-narod

Aleksej Vorobjov / Fond strateške kulture