Crkveni raskoli: istorijska pravda ili političke ambicije?

Uzrok religioznih konfrontacija u naše dane često nisu bogoslovske protivrečnosti, već političke igre. Vešto manipulišući religioznim osećanjima običnih građana, političari teže ka svojim ciljevima. Upečatljivi primer su pokušaji da se formiraju autokefalne nacionalne pravoslavne crkve na teritoriji bivših republika SSSR, a sada nezavisnih država – Ukrajine, Estonije, Moldavije.

Danas u Ukrajini deluju tri pravoslavne strukture: Autokefalna crkva, Kijevska patrijaršija i Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije. Samo poslednja je kanonska i priznata od strane svih pravoslavnih crkava sveta. Dve druge su raskolničke i nastale su zahvaljujući onim političkim prilikama koje su u ranze godine vladale u republici, smatra član komisije Međusabornog prisustva RPC za pitanja suprotstavljanja crkvenim raskolima i njihovog prevladavanja sveštenik Maksim Pljakin.

- Sve je započelo, naravno ne 90-ih godina dvadesetog veka, već mnogo ranije. Koreni ukrajinskih raskola sežu u prve godine posle revolucije. I tada, još na samom početku ukrajinskih raspoloženja, i sada – čula se jedna ista parola: Nezavisnoj državi nezavisna crkva. Tada su to bila raspoloženja ljudi tipa Petljure. Kasnije sudbinsku ulogu u jačanju raskolničkih raspoloženja odigrao je drugi predsednik Ukrajine Leonid Kučma. Na kraju je država počela aktivno da se meša u crkvene stvari u cilju da se prekroji religiozna situacija u svoju korist.

Nije izbelga raskolnička raspoloženja krajem 20-og i početkom 21-og veka i Moldavija. Istina, za sada su pozicije ruskog pravoslavlja u toj republici prilično jake. Ali vlasti pokušavaju da ih ojačaju. 2007. godine uz prećutnu saglasnost Kišinjova ovde, na kanonskoj teritoriji RPC bilo je formirano nekoliko eparhija Rumunske pravoslavne crkve. Njihova pojava objašnjena je ne samo obnovom istorijske prošlosti zemlje, ali i njenom evropskom budućnošću.

Još jednim scenariom podele vernika i formiranja svojih „džepnih“ crkava može smelo da se pohvali Estonija. Zvanični Talin sada čini sve kako bi Estonska Apostolska pravoslavna crkva imala što je moguće više preferenci, za razliku od Estonske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije. Do trenutka raskola u vlasništvu tada još jedinstvene estonske pravoslavne crkve nalazilo se oko 5% teritorije republike. Danas je Apostolskoj pravoslavnoj crkvi Konstantinopoljske patrijaršije vraćena sva predratna imovina. A hrišćanima koji su ostali verni Moskovskoj patrijaršiji pripalo je samo nekoliko crkava. Pa i to s pravom privremenog zakupa. Vlasti u konfliktu crkava su se povukle u stranu, predloživši pravoslavnima da reše sami problem. Ipak zakonodavstvo nije na našoj strani, objašnjava poglavar Estonske crkve Moskovske patrijaršije mitropolit Talinski i sve Estonije Kornilij.

- Glavna složenost je u tome što pogačvar Apostolske crkve Estonije mitropolit Stefanos ne želi da nam previše izlazi u susret. To je vrlo komplikovan čovek. On je učtiv, ali sa njim je teško razgovarati, zato što sve što obeća ne ispunjava.

2013. godine Patrijarh Moskovski i sve Rusije Kiril posetio je Ukrajinu, Moldaviju i Estoniju. I ako je u prve dve republike poseta poglavara RPC proticala na zvaničnom nivou, vlasti Estonije, istina, već posle završetka posete nazvali su je mal te ne privatnom. Između ostalog to je objašnjivo. Skoro odmah posle ruskog patrijarha zemlju je posetio Konstantinopoljski patrijarh. Upravo za njega estonski političari vezuju svoju duhovnu budućnost. Da li treba govoriti da je prijem patrijarha Vartolomeja imao visok državni status.

Milena Faustova,