Nove ruske rakete i PRO

U narednim godinama u naoružanje RVSN biće primljena tri nova raketna kompleksa: laki mobilni kompleks „Rubež“, teški kompleks rovovskog baziranja „Sarmat“ i železnička verzija mobilnog kompleksa „Jars“. Nove rakete treba da poboljšaju sposobnosti ruskih SNS za savladavanje granica protivraketne odbrane – kako postojećih, tako i u perspektivi.

Sve donedavno nuklearni potencijal je bio jedino sredstvo za garantovano uništavanje vojnog i ekonomskog potecnijala super velesila. Ravnoteža nuklearnih potencijala SSSR, a zatim Rusije i SAD dugo vremena je garantovala mir i da se neće ponoviti veliki rat. Konflikti u rejonima direktnog dodira sad su se rešavali diplomatski, a oružani sukobi su postali udeo svetske periferije, gde su se sateliti super sila sukobili u lokalnim ratovima.

U SAD je uvek postojala težnja da se poremeti ovaj bilans ostvarivanjem globalne vojno-tehničke nadmoći, koja ne isključuje nanošenje nenadoknadive štete. Ipak, u godinama hladnog rata ovaj cilj je bio nedostižan.

2000-ih godina, u situaciji smanjenja strateškog nuklearnog potencijala postala je teoretski moguća kombinacija sistema protivraketne odbrane i visokopreciznih nenuklearnih udarnih sredstava. Teoretski ovakav razoružavajući udarac može da liši Rusiju ogromnog dela njenog nuklearnog potencijala učinivši preostali deo lakim ciljem za PRO.

Opasnost od ove koncepcije povećava još i to što trenutno nema dokumenata koji ograničavaju razvoj sistema PRO i nenuklearnih sredstava za nanošenje globalnog udara. Ujedno, ni PRO, a tim pre sredstva globalnog udara, još uvek nisu spremni za primenu, naročito u hipotetičkom konfliktu protiv Rusije. Ali, sredstva za suprotstavljanje treba tražiti već sad. I prioritetna mera ovde postaje jačanje strateškog nuklearnog potencijala.

Na osnovu postojećih informacija može se pretpostaviti da će temelj Strateških nuklearnih snaga Rusije u naredne tri decenije činiti tri kopnena i jedan morski kompleks. Na kopnu će akcenat biti na kompleksu „Jars“ rovovskog, mobilnog zemljanog i železničkog baziranja, na olakšanom i jeftinijem u poređenju s „Jarsom“ „Rubežu“, koji je zgodan za brz razvoj u velikom broju, i na teškom rovovskom „Sarmatu“. Osnovu morskih snaga za nuklearno zadržavanje predstavlja kombinacija „Borej“/“Bulava“

„Višeglavi“ RS-24 „Jars“ – razvoj porodice „Topolj“/„Topolj-M“ – postaće efikasna zamena zastarelih monoblokovskih „Topolja“ proizvednih 1985-1993. godine, kao i rovovskih UR-100N. Osnovu grupacije treba da čine upravo mobilni „Jarsevi“, koji se baziraju na automobilskoj i železničkoj platformi. Mobilnost ovih sistema obezbeđuje im viši stepen zaštite od iznenadnog udara visokopreciznim oružjem.

Ujedno, razvoj sistema vazdušno-kosmičke odbrane RF, uključujući sistem upozoravanja na raketni napad, omogućava da se sačuvaju u stroju i rovovski kompleksi koji se odlikuju kraćom pripremom za lansiranje (manje od 2 minuta u odnosu na 5-10 minuta kod mobilnog kompleksa) i mnogo većom borbenom moći. Tako danas najmoćnija ruska MBR – R-36M2 „Vojvoda“ poznata na Zapadu kao SS -18 Satan nosi 10 bojevih blokova kapaciteta po 800 kilotona. Ove rakete, od kojih su najmlađe proizvedene 1992. godine, treba da zameni „Sarmat“ – nova tečna MBR, na kojoj radi KB „Makejev“.

Zasad se ruske strateške nuklearne snage po broju nosača nalaze ispod granice od 700 razvijenih i 800 zbirno razvijenih i nerazvijenih nosača, kao što je to predviđeno sporazumom o SNV-3 i postepeno se smanjuje njihov broj do navedenog limita punjenja za 1550 jedinica (trenutno ih ima oko 2000). Ujedno, nekontrolisani razvoj sistema PRO SAD i razvoj infrastrukture za nanošenje globalnog udara može dovesti do toga da će Rusija morati da iskoristi pravo da istupi iz ugovora i da počne da razvija svoje SNS van ovih limita. Postojanje isprobanih raketnih kompleksa i njihova proizvodnja u tom slučaju će predstavljati važnu prednost.

Ilija Kramnik,