Slatki život neprijatelj čovečanstva

Lekari su objavili rat šećeru. Prema nivou štete, upoređuju ga s duvanom i direktno povezuju sa gojaznošću, i čak i rakom. Međutim, postoji i drugo mišljenje – treba samo formirati nove stereotipe ishrane, koji odgovaraju osećanju mere.

Smatra se da su pre više stoleća šećer počeli da prave od trske stanovnici drevne Indije, na teritoriji današnje provincije Bengali. U nekom momentu su indijski i persijski trgovci doneli šećer u Evropu, koja je tada bila deo Rimske imperije, od toga je počelo njegovo širenje u Evropi. Ima pretpostavki da je šećer kao samostalna namirnica nastao još ranije – u Asiriji i Vavilonu.

Međutim, nedavno je Svetska organizacija za zdravstvenu zaštitu (SOZ) objavila o nameri da smanji preporučeni nivo konzumiranja šećera. Na stranicama uticajnih zapadnih izdanja oko toga je nastala žućna diskusija. Prema mišljenju mnogih lekara, epidemija gojaznosti, koja je obuhvatila svet, rezultat je toga, što proizvođači namirnica ne beleže ili smanjuju pokazatelje sadržine šećera u njima. Međutim, tvrde lekari, šećer izaziva kod potrošača pravu zavisnost. Ustvari, on je sličan duvanu, izjavljuje, naprimer, u publikaciji Independent epidemiolog Sajmon Kejpvel.

Problem potrošnje šećera traži detaljnu analizu, inače je lakomisleno neosnovano grditi bilo koju robu, ističe ekspert Instituta konjunkture agrarnog tržišta Evgenij Ivanov.

- Ako čovečanstvo potpuno odustane od šećera – hoće li ono postati srećno? Sumnjam… Drugo je pitanje da kombinacija suviše slatke, suviše masne hrane, koja preovlađuje u poslednje vreme, nije korisna. Odnosno, treba smanjiti konzumiranje masnoće i šećera, te će sve biti dobro.

Međutim, borbu protiv gojaznosti i dijabetisa putem različitih ograničenja u prehrambenoj industriji i trgovini vode već mnoge zemlje. Međutim, koren zla je u umovima i psihologiji ljudi, tamo treba tražiti i način lečenja. Inače je gojaznost veoma ozbiljna bolest, - ističe Jelena Čigija.

- To je bolest čitavog organizama. U njemu je poremečen metabolizam: belančevine, masnoće, ugljenih hidrata, vode i minerala. Prirodno je da se pri preteranom konzumiranju ugljenih zidrata oni pretvaraju u masnoću. To vodi prekomernoj težini i gojaznosti. Ako se izrade određeni stereotipii ishrane bez ugljenih hidrata, koje organizam lako asimilira, to će doprineti borbi protiv gojaznosti.

O tome govore i predstavnici prehrambene industrije. Na napade najneuravnoteženijih predstavnika medicine eksperti Food and Drink Federation odgovaraju da šećer, koji se konzumira u okviru raznovrsne i izbalansirane hrane, ne izaziva gojaznost.

Inače, analitičari ne isključuju da antišećerna kampanja ima ne toliko zdravstvenu, koliko čisto ekonomsku osnovu. To je logično, kada se izračuna broj farmaceutskih korporacija, koje godišnje pružaju svetskom tržištu nove surogate šećera i dijetske biološke dodatke.

Nikita Sorokin,