Lažni pisci i tajna dela

Književnost je po svojoj prirodi pomalo neverovatna igra, sklona obmanama i šalama. Pisci često podležu iskušenju i uvode u zabludu čitaoca, uostalom svako umetničko delo predstavlja pokušaj ubeđivanja publike i čak samog sebe u postojanje izmišljene stvarnosti. Zato je obmana uvek bila svojstvena književnosti.

Veliki deo antičkih tesktova dopisali su prepisivači, a u 17. veku jezuitski naučnik Arduin tvrdio je da su pravi samo Homer, Herodot, Ciceron, Plinije, Horacijeve «Satire» i Vergilijeva «Eneida», a sve ostalo su sjajni falsifikati srednjeg veka.

Savremeni naučnici smatraju falsifikatom i Homera, tvrde on je izmišljena osoba, a Ilijada i Odiseja su plod zajedničkog rada. Srednji vek se komotno može nazvati zlatnim vekom obmanjivača. Tada je sam odnos ljudi prema književnosti omogućavao stvaranje sjajnih falsifikata, smatralo se da autor samo sprovodi božansku volju, pa su tuđi tekstovi dopunjavani i menjani bez griže savesti. Naravno, na takav način se može prikriti bilo kakvo krivotvorenje. U Evropi je došlo do buma književnih pronalazaka, pa su tako pronađene ne samo izgubljene poeme Katula, Sofoklove drame, Juvenalove Satire, nego i biblijski tekstovi.

Treba odati dužno priznanje srednjevekovnim autorima, bili su majstori falsifikata i svoja dela su genijalno opremali. Rukopisi su dobijali starinski izgled, pronalaženi su u zapuštenim zamcima, starim manastirima u tajanstvenim okolnostima. Mnogi od tih falsifikata bili su razotkriveni tek posle nekoliko vekova.

Na primer, Italijani su odlično falsifikovali antičke autore, a sa pojavom štampe zadatak je bio znatno uprošćen. Annio da Viterbo je 1498.godine u Rimu štampao zbornik radova Semproniusa, Katona i mnogih drugih, koji je navodno pronašao u Mantovi, a u stvari sam napisao. Franjevac Gevara objavio je filozofski roman Marka Aurelija, koji je «pronašao» u Firenci. Knjiga je imala veliki uspeh, ali kasnije je analizom teksta otkrivena prevara. U 18.veku venecijanski pesnik Koradino ponovo je preštampavao Katula iz svog pera.

U drugoj polovini 18.veka bili su vrlo popularni imaginarni prevodi. Godine 1764. pojavio se prvi gotski roman Zamak Otranto, navodno prevod italijanskog rukopisa nepostojećeg pisca Onofrija Muralta, a u stvari vešti falsifikat engleskog pisca Horasa Volpola. Uzgred, malo ko zna, da je pravi majstor knjiženih obmana bio Danijel Defo, on je napisao 500 knjiga, a pod svojim imenom izdao samo četiri, ostale su pripisivane raznim izmišljenim ili istrorijskim ličnostima.

Najpopolarnija prevara bile su Pesme Osijanove, koje su zavele čak i Puškina, i samog majstora obmanjivanja. Stihove je napisao talentovani engleski pesnik Džordž Makferson između 1760. i 1763. godine kao škotski bard Osijan, koji je navodno živeo u trećem veku.

Falsifikat je imao fantastični uspeh, bio je preveden na mnoge jezike i ostavio značajan trag u svetskoj književnosti. Bez obzira na to što je razotkriven, Makfersona je kritika uvrstila u najvažije stvaraoce škotske renesanse.

Međutim, nisu svi falsifikatori uspešno preživeli razotkrivanja. Mladi engelski pesnik Tomas Čaterton ubio se, kada je njegov falsifikat otkriven. Poštovalac starih knjiga, napisao je poeme monaha Tomasa Raula, koji je navodno živeo u 15. veku, rukopis je ispisan na falsifikovanom pergamenu tog vremena, na staroengleskom jeziku nejasnim rukopisom. Na kraju, pošto je predaleko otišao, pesnik je izgubio sebe.

Ukratko, pisaca, koji su želeli da obmanu svoje savremenike i književnu kritiku uvek je bilo. Među njima su i svetski klasici poput Prospera Merimea i Vilijama Šekpira. Svi falsifikatori su neobično talentovani ne samo u književnosti, nego i u umeću dovođenja u zabludu velikog broja ljudi, šireći svoju igru iz književnosti u život. Ali takve prevare za čitaoce po pravilu nisu bile štetne. Trenutak istine za njih je bio je još jedno zadovoljstvo koje pričinjavaju knjige, dobra zabava uvek izaziva oduševljenje. Budale su po pravilu bili oni koji su se bavili naukom o književnosti, i posvetili svoj rad lažnim autorima i veštim falsifikatima.

Ana Fjodorova,