Mostar – lakmus papir za Dejtonski sporazum (Deo 1)

Visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Valentin Incko upozorio je 9. februara, da je moguće da EU uvede svoje trupe u zemlju, ako nasilje u Muslmansko-hrvatskoj Federaciji BiH nastavi da raste. Tokom pet dana nereda u zemlji, ukupno je povređeno 348 ljudi. U intervjuu za austrijski list Kurier, on je kazao da se trenutna situacija u Bosni može uporediti sa vremenom kraja rata 1992-95. Već se govori o reviziji Dejtonskog sporazuma. Vreme je da se podsetimo kako je sve počelo.

Bivša Bosna i Hercegovina - država u kojoj su živela, i trebali i dalje da žive, tri ravnopravna naroda - muslimani, Hrvati i Srbi. Po zamisli tvoraca Dejtonskog sporazuma, glavni grad Muslimansko -hrvatske Federacije Bosne i Hercegovine - Mostar trebao je da bude osnova buduće strukture ujedinjene države. Međutim, 1996. godine u Mostaru je došlo do velikih tenzija između Hrvata i muslimana. Svakodnevni neredi su doveli do toga da španski vojnici uvedu tenkove u centar grada. Predstavnik EU Nemac Hans Košnik nije mogao da se dogovori sa lokalnim vlastima oko granice između dve nove mostarske opštine.

Dejton je predviđao ujedinjeni grad i slobodu kretanja. Ali ni muslimani ni Hrvati nisu želeli da popuste u svojim zahtevima. U slučaj su se umešali nemački ministar spoljnih poslova Klaus Kinkel, generalni sekretar NATO Havijer Solana, komandant SFOR-a, američki admiral Lejton Smit. O "Mostarskoj krizi" se, čak, razgovaralo i na posebnom sastanku Evropskog komiteta u Briselu.

Krajem januara 1996. godine, Hans Košnik je specijalno doputovao u Zagreb i posle sastanka sa predsednikom Hrvatske Franjom Tuđmanom saopštio novinarima da će u Mostaru sve biti mirno. Ali, kada je postalo jasno da je centar grada, gde se ranije nalazila ratna linija razdvajanja između muslimanskog i hrvatskog dela, dobio poseban status, Košnika su osumnjičili "za simpatije prema muslimanima".

Gradonačelnik zapadnog Mostara Mijo Brajković izjavio je da je Evropska unija izdala Hrvate i stala na stranu muslimana.

Privremeni status grada, koji su dogovorili još u bazi Rajt-Peterson visoki lideri Hrvatske i Muslimansko-hrvatske Federacije, Brajković nije prihvatio. On je najavio prekid svih odnosa sa EU. Hrvatsko stanovništvo je počelo da protestuju, i Hans Košnik je jedva uspeo da pobegne od rulje u blindiranom autu. Hrvati su čvrsto verovali da evropski predstavnik nije ujedinio Mostar, već ga podelio po svom nahođenju. Muslimani su dugo blokirali sve predloge Hrvata i radili sve kako bi na narednim izborima za lokalnu vlast dobili priliku da preuzmu punu kontrolu nad gradom.

Jedan od lidera hrvatske gradske uprave Boro Pulić tih dana je izjavio: "Mi smo za jedinstveni grad koji bi trebalo da bude pravično podeljen na opštine. Nije potrebno ništa mešati, jer niko ne zna šta kome pripada. Ovo rešenje je bomba sporog dejstva i uzrok buduće nestabilnosti".

Pitanje granica nije bilo samo stvar principa. To se ticalo materijalnih interesa naroda. Posebno onih koji su trebali da se vrate u svoje stanove i kuće odakle su bili silom proterani 1992. godine. Zvanični dokumenti su bili odavno potpisani, ali se stvar nije pomerala sa mrtve tačke. Isti problem je bio u Sarajevu gde muslimani i Srbi nisu mogli naći zajednički jezik.

Konfrontacija u Mostaru sa početka 1996. godine, ponovo je pokazala Evropljanima koliko je nestabilna situacija u regionu. Postalo je jasno da će Evropskoj uniji i SFOR-u biti veoma teško da ispune svoje obaveze.

I Amerikanci su isto tako hteli da raspletu glavni čvor protivrečnosti u regionu. Bil Klinton, koji je preuzeo na sebe ulogu glavnog regionalnog mirotvorca, nije hteo da dopusti da svaka od strana izabere deo Dejtonskog sporazuma koji joj se sviđa, ne ispunivši do kraja sve druge svoje obaveze.

(Nastaviće se)

Konstantin Kačalin,