Petar Stanković: Ekonomija i bezbednost

Atmosfera u kojoj privreda propada, standard građana opada, slabi poverenje u institucije, nimalo nije zdrava niti poželjna gledano iz ma kog ugla. Koji god segmet društva da se posmatra, u njemu se manje ili više samo reflektuje stanje u celoj zemlji. Pa tako ni zdravstvo nije što je bilo, prosveta takođe, vojska, policija, zatim realni sektor koji trpi zbog neusklađenosti sistema, normi i čini se beskonačnih administrativnih prepreka sa kojima mora izboriti. Velika nezaposlenost sa svojim ne samo ekonomskim, već i socialno – psihološkim posledicama. Sve to u krajnjoj meri izaziva jedno veliko nezadovoljstvo kod ljudi. Jedan od pokazatelja jeste alarmantno stanje bezbednosti u Beogradu. Pojavljuju se razni oblici ugrožavanja opšte bezbednosti, bilo da je pretučen vozač GSP-a, ili da je neko izboden u školskom dvorištu, upucan zbog parking mesta i slični tragični primeri. Vlada opšte nezadovoljstvo, koje se dobrim delom ispoljava kroz porast nasilja. Krivica za opšte nezadovoljstvo se projektuje na bilo koga, pa tako taj “krivac” često biva i komšija ili bilo ko u prolazu, u saobraćaju. Ljudi se jednostavno više ne osećaju bezbednim u svom gradu, u svom kraju, čak i svojoj zgradi. Pojedini žive sa traumama jer su već bili žrtve nekog nasilja, a drugi pak žive u strahu da ne postanu te žrtve. Tako se zatvara začarani krug opšte nemaštine, nezadovoljstva odsustva perspektive i nasilja. Ko je zaista kriv? Ovo je pitanje koje svi mi postavimo kad tad. Suočeni sa realnošću na koju teško ili nikako ne možemo da utičemo, jednostavno zaključujemo da je kriv sistem, političari oni koji donose odluke… Kriva je korupcija, tj.korumpirani političari, koji zaneseni ličnim interesom ulaze u spregu sa klanovima i kriminalcima i vrlo brzo postaju potčinjeni i nečije marionete. Ako imate premijera jedne zemlje koji blago reći „šuruje“ sa recimo nekim kao što je Darko Šarić, zar zaista očekujete da će taj i takav premijer donositi odluke u korist zemlje Srbije i svih nas lojalnih građana koji u njoj živimo? Naravno da neće. I tako naizgled jednom prostom spregom svi postajemo lišeni prava da se izborimo za ono što nam pripada, za bolje sutra, za porodicu, za posao… Takvi, potčinjeni, korumpirani političari, ne donose odluke u ime svih nas, čak šta više u stanju su da sposobne ljude, ljude sa idejom za ekonomski oporavak i privredni rast, a time i rast standarda, sklone iz političkog života veštim spinovanjem medija ili kroz kompromitovani politički sistem. Tajkunima nije potrebna uređena država, sa jakim institucijama, lov u mutnom je njihov teren. Za plasiranje određene političke ideje, vođenje stranke ili predizbornu kampanju su potrebni novci. Dakle političarima su potrebni novci. Tajkuni ove novce imaju. Oni ih nude političarima u zamenu za zaštitu sopstvenih interesa. Tako nastaje sprega tajkuna i političara koja je na štetu građana. Da li takva situacija utiče na bezbednost zemlje? Svakako da utiče. Kada Srbija nedovoljno privređuje, ne može se očekivati da će biti u plusu, još tome dodati otplatu kredita, isplatu plata u javnom sektoru i penzija. Sledi ponovno zaduživanje koje će verovatno služiti za isplaćivanje plata i penzija umesto za pokretanje privrede i okretanje tog novca. Dakle, bezbednost zemlje može biti narušena bilo mogućim socijalnim nemirima usled prevelike nezaposlenosti i nepostojanja perspektive, bilo povišenom stopom klasičnog kriminala. Dalje, takva klima pogoduje i korupciji koja gađa sve nivoe i pore društva, gubi se na vrednostima i identitetu, a usled manjka sredstava u budžetu, javlja se manjak i u državnim organima kojima je prevashodna uloga zaštita vitalnih vrednosti i suvereniteta države Srbije. Na sve to se nadovezuje opadanje nataliteta i sve više nepoželjnih migracija, koje strateški gledano, loše utiču na odbranu zemlje. Bez jake privrede u koju se mora ulagati i o kojoj država mora brinuti, nema radnih mesta, nema perspektive za mlade ljude, nema jake vojske i policije i nema jakih institucija, dakle nema države. Zapostavljanje privrede od strane države, ne otplaćivanje velikih kredita povlači za sobom posledice kao što su mešanje u unutrašnju politiku Srbije od strane međunarodne zajednice i stranih država koje tu vide svoje interese, i narušavanje suvereniteta, prostom činjenicom da kada neko kontroliše vaš dug, on kontroliše i vas u dobroj meri tj. vašu unutrašnju politiku, odnosno donošenje odluka na državnom nivou. Kako bi se Srbija vratila u kolosek, mora da uzme stvari u svoje ruke, a ne da dozvoli krupnom kapitalu da vršlja po njoj i odlučuje o njenoj sudbini. Da ne bi dolazilo do migracije selo – grad, treba ulagati u poljoprivredu, kao i ravnomerno razvijati svaki region zemlje. Potrebno je ljudima omogućiti da rade, da žive, da stvaraju porodice, da se ako treba i veštačka oplodnja promoviše radi nataliteta. Subvencionisani krediti i dovođenje investitora mogu otvoriti radna mesta i pokrenuti cele gradove. Dakle, može se pokrenuti i selo i grad. Srbiji nije potrebno nekakvo revolucionarno “proleće” i vaskrsli otporaši, nego otvaranje novih radnih mesta, jer smo zemlja se neverovatnim resursima, kako prirodnim, tako i ljudskim. Ne sme se dozvoliti da strane službe zarad sopstvenih interesa koriste opšte narodno nezadovoljstvo izazivanjem nereda i eventualno stavljanje tih potencijala u ruke ko zna kojih centara, vlada i organizacija koje će svakako iskoristiti ono što mi nismo. Na međunarodnoj sceni postoji samo interes, a Srbija mora da zna koji je njen interes i da u skladu sa tim pozicionira svoju spoljnu, ali i unutrašnju politiku. Jasno je dakle kako ekonomija na ovaj ili onaj način utiče na opštu bezbednost u zemlji, ali se ne sme ispustiti iz vida na koji način bezbednosne strukture utiču na ekonomski sistem, odnosno na koji način olakšavaju ili otežavaju privredni rast. Počevši od zaposlenih lica u državnim organima, primećuje se da mi ipak imamo kadrove koji znaju posao i mogu da ga odrade. Tačnije, posmatrajući zasebno MUP recimo, ili BIA, vidimo da su to zapravo vrlo efikasne državne aparature. I vojska i policija i službe bezbednosti imaju obučene ljude, ali dolazimo na klimavo tle kada se uvidi da su dobar deo njih prosečno plaćeni ili nedovoljno plaćeni obzirom na rizik i prirodu posla kojim se bave. Korupcija u bezbednosnom sistemu ima nesagledive posledice. Na informacijama je poseban akcent, one su najskuplje, a sa gledišta države, neke su i neprocenjive. Tako “cena” koju država plaća kada je neko korumpiran u njenim redovima, namerno ima apostrofe, jer su posledice prevelike. Da bi se investiralo u neku zemlju politička stabilnost je nužna, to je ono što investitora pre svega zanima. Potrebne su jake institucije očišćene od korupcije, neophodna je sigurnost te investicije. Gostovanje Aleksandra Vučića na CNN-u gde govori o tome da neće biti nemira i da će Srbija postati plodno tle za investitore, kao i o važnosti borbe protiv kriminala i korupcije nam govori nešto o povezanosti bezbednosnih struktura i ekonomije. Dalje, Vučić kaže: “Imamo punu političku stabilnost i to je veoma važno kako za Srbiju, tako i za region. To nam daje mogućnost da učvrstimo vladavinu prava i privučemo investitore.” Koliko se zaista u situaciji u kojoj se nalazimo ovakve izjave temelje u realnosti najbolje se ogleda iz svakodnevne hronike kriminala i korupcije u Srbiji. Prosto jedno je predizborno obećanje dato uticajnom mediju kao što je CNN a sasvim drugo su prilike u državi. Naravno da PPV mora garantovati sigurnost u državi kada se obraća svojim mentorima na zapadu. No teško da će uveriti strane investitore i privući potreban kapital za oporavak ekonomije. Uzajamna povezanost ekonomskog sistema i sistema bezbednosti je očigledna. Bitna je jaka privreda, sa jakim realnim sektorom, koja puni budžet, omogućavajući funkcionisanje i ljudi i državnih organa, dok sa druge strane, bez stabilnih institucija čistih od kriminala i korupcije ne možemo očekivati dobar privredni ambijent. Potrebno je da se država stara o sebi bilo subvencionisanjem kredita i zaštitom privrednih subjekata, bilo u domenu donošenja boljih zakonskih rešenja, gde bi se jednostavno omogućio zdrav poslovni ambijent, a pritom gledajući interese svoje privrede i svojih građana. No takav smer privrede neće biti realizovan prosto hapšenjem pa potom puštanjem tajkuna, niti večitim odlaganjem rešavanja ključnih problema ili davanjem nerealnih senzacionalnih predizbornih obećanja, već pre svega dovođenjem stručnih ljudi na odgovarajuće državne pozicije ljudi sa iskustvom rada u određenim oblastima. Garant nečije stručnosti niti su lepe i mudre reče ili dobro posećeni blogovi, pa čak ni diploma koju imaju već pre svega dugogodišnje plodno radno iskustvo. Petar Stanković