„OBEĆANA ZEMLJA“

Ovih dana se i u Crnoj Gori, kao i u drugim državama, svode godišnji računi. Premijer, ministri, gradonačelnici, čelnici javnih ustanova, biznismeni, statističari imaju obilje konferencija za novinare preko kojih građane izveštavaju o rezultatima koje su postigli u godini koja ističe „po novom kalendaru“ ili „po novom stilu“, kako se govorilo pre Drugog svetskog rata. Svođenje godišnjih računa sa pratećom dozom samooduševljavanja „zbog postignutih rezultata“ praćeno je i neviđenim proroštvima ili procenama, kako bi rekli političari.

    Svi se uglavnom slažu u jednom. Rezultati su dobri pošto statistika pokazuje „trend rasta“, a iz toga se izvlači zaključak „da onima koji su postigli tako dobre rezultate narod i na predstojećim izborima treba po ko zna koji put da ukaže poverenje“. A svi rezultati, govore nosioci javnih funkcija, „Crnu Goru vode ka Evropskoj uniji“. Ono što ovih dana slušaju građani Crne Gore slušaju i građani Srbije.

    Kada čovek gleda i sluša sve ovo ne može da ne pomisli da med i mleko samo što nisu potekli sa Lovćena dok se nestrpljivo očekuje „prijem u Evropsku uniju“ kao svojevrsnu obećanu zemlju.

    Međutim, mene su zapanjili medijski skrajnuti izveštaji psihijatara i medicinskih statističara. Iz dana u dan, iz meseca u mesec, iz godine u godine rapidno se povećava broj građana koji, očevidno posle velikog oklevanja i odugovlačenja, pomoć traže kod psihijatra. I ne samo to. Bensendin i slični sedativi su već godinama najprodavaniji lekovi u apotekama. I u crkvi u kojoj služim već odavno primećujem da veliki broj ljudi koji traže duhovni razgovor sa sveštenikom iznosi identičan problem. Mislim da i u Srbiji situacija ništa nije bolja.

    Kroz svoju sveštenu službu Bogu i rodu uočio sam da nije reč o osobama koje psihičke bolesti nose od rođenja ili detinjstva. Uglavnom i u najvećem broju slučajeva se radi mlađim i osobama srednjih godina. Ne vide svetlost, ne vide radost, ne osećaju ljubav, mrze sve oko sebe, ne mogu da se pokrenu, ne rade ništa, nisu ni za gde, nose nemir u duši, pustoš u srcu, a ne znaju ni gde će ni kuda će!?! Mnogi su i po više godina na terapijama koje ih smlaćuju i još više usporavaju i otežavaju.

    Na žalost, o ovome ne govori i sa ovim se niko ne nosi osim lekara i sveštenika.
    Najtragičnije je što su sve to ljudi iz glasovitih crnogorskih kuća i što su to potomci onih div junaka sa Krusa, Martinića, Grahovca, Vučjeg Dola, Skadra i Mojkovca.

    U svim ovim „novogodišnjim statistikama“ nigde ni pomena o ličnosti, građaninu, pojedincu, individui, pojedinstvu. Nigde odgovora na pitanje koje se nameće: kako se i na koji način „napredak i boljitak“ društva ostvaruje, a čovek sve više slabi i onemoćava u svakom pogledu? Izgleda da će, po ovim statistikama i procenama, društvo biti na vrhuncu onda kada čovek poptuno potone. A uvek je bilo obrnuto. Sve opšte, društvene i državne uspone i napretke iznosili su telesno i duhovno zdravi pojedinci. Kako je danas i na osnovu čega moguće da društvo napreduje, a da čovek sve više slabi i onemoćava u svakom pogledu?

    Mi sveštenici znamo odgovor. Kad čovek izgubi duhovni orjentir i moralni zakon onda izgubi i duhovni put, a kad izgubi duhovni put onda on tumara kroz prašumu savremenih puteva propasti.

    Da li će se vođe, ponekad, na putu u „obećanu Evropsku uniju“ setiti da se okrenu iza sebe i pogledaju kako u svakom pogledu izgleda narod koga predvode? Vreme je da to što pre urade!

    Dani božićnog posta i dolazeće božićne radosti prilika su da podsetimo da ni pravog društva, a ni ozbiljne države nema bez posve zdravih ličnosti i zdravog naroda.