Crnogorska ekologija

Crnogorska vlast se decenijama hvali da je Crnu Goru proglasila „ekološkom državom“. To je, čak, pisalo i u Ustavu Crne Gore od 1992. godine. Definisanje Crne Gore kao „ekološke države“, određivanje državne zastave u crveno-plavetnoj-beloj boji i konstataciju da je „službeni srpski jezik ijekavskog izgovora“ oni „tvrdi unitaristički“ Srbi iz Crne Gore vide kao početak crnogorskog separatizma koji je svoj vrhunac doživeo na referendumu 2006. godine. Nije mali broj onih od kojih sam čuo da je projekat nezavisne Crne Gore započet još tada i da je sve to tako napisano kako bi se napravila jasna razlika od Srbije koja sama sebe nije proglasila za ekološku državu, koja je umesto plavetne (ili, kako kažu, avetne) boje na zastavi imala plavu uz crvenu i belu i koja je kao službeni imala srpski jezik bez naglašavanja ekavskog izgovora.

    Petnaestak godina kasnije, na putu do novog Ustava nestala je, uz crvenu i belu, i plavetna boja, a to znači da je nestala i trobojka kao državna zastava. Separatiste trobojka podseća na Srbiju, a ne na Francusku buržoasku revoluciju nakon koje je i nastala. A službeni srpski jezik ijekavskog izgovora je, bez kodifikacije i naučnog priznanja, postao „crnogorski“. Ostalo je samo određenje o Crnoj Gori kao ekološkoj državi.

     Bojim se da se nigde više ne priča o ekologiji nego u Crnoj Gori, a siguran sam da se niko više od crnogorskih moćnika ne hvali da je Crna Gora, pored toga što je suverena, i ekološka država. A još sigurniji sam da se nigde ne ulaže manje u ekologiju nego u Crnoj Gori. Više se ulaže čak i onim državama koje same sebe nisu proglasile za ekološke.

    Nedavno sam pročitao da su ogromni milioni iz budžeta planirani da se u 2009. godini preko agencije supruge jednog od ministara u aktuelnoj Vladi opredele za kampanju za ulazak u NATO pakt. Kada bi se i deseti deo toga godišnje ulagao u kampanju za ekologiju onda bi Crna Gora zaista bila na putu da postane ekološka država više nego što je sada na putu da postane članica NATO pakta. A sve ankete u ovom trenutku pokazuju da je većina građana Crne Gore protiv ulaska u NATO pakt. To i Vlada priznaje. Ali, ništa ne mari! Za promenu svakog raspoloženja upravo i postoje takve agencije! Nema te manjine koja uz propagandne agencije neće postati većina, ali pod uslovom da i većina i manjina to uredno plati kroz poresku obavezu.

    I dok traje kampanja o NATO paktu i Crnoj Gori dotle rekom Moračom već godinama prema Skadarskom jezeru kao mirnom pristaništu plove milijarde milijardi najlonskih kesa, buradi, bidona, bocuna, otpada svake vrste, prnja, kartona, svakojakih flaša, automobilskih, autobuskih i kamionskih guma. Deo kesa, guma, prnja, kartona i flaša ne doživi tu srećnu sudbinu da se mirno ulije i potone u Skadarsko jezero. Ostaju na granama i grančicama priobalnih vrba u različitim visinama u zavisnosti od visine moračkog vodostaja. Po obalama Morače odavno zavijaju kese kada duva severni vetar, a kupališta su odavno zamenjena divljim deponijama. A sve se to fino zasoli otpadima iz Aluminijskog kombinata sa kiselinama i materijama koje se ne rastvaraju ni za hiljadu godina. Podgorica je poznata i po tome što pored Agrokombinata i plantaža grožđa ima i Aluminijumski kombinat! Aluminijumska proizvodnja bez ekoloških filtera, loza, belo i crno vino su počeli da se slažu tek na polovini HH veka.

    Od nedavno je ova ekološka svest dobila i prinovu. Moračom su počeli da plove i mrtvački sanduci koji se vade iz grobnica prilikom premeštaja pokojnika. Neviđeno, ali istinito. Čini mi se da je najvažnije da se vidi da boja Morače nije ista na ulazu i ulazu u Podgorici i da se shvati da su sadašnje definicije ekološke države mrtvo slovo na papiru.