Ko će doneti mir na Bliski istok

Zabluda je ili opasna provokacija da su Bliski i Srednji istok konačno uronili u pučinu međukonfesionalnih i etničkih konflikata.

Ali, već godinama umesto da se bore protiv očaja i siromaštva vlasti prednost daju vođenju beskonačnog i besperspektivnog rata s neizbežnim posledicama – pometnjom i terorom. Svrgavanje diktatorskih režima uz pomoć zapadnih sila nije dovelo do promena, narod nije počeo bolje da živi. Nasilje je izazvalo nasilje. Umesto rešavanja socijalno-ekonomskih problema došlo je samo do jačanja represivnog aparata.

Protekli samit Lige arapskih država je pokazao: politika SAD u ovom regionu nervira čak i njihove najbliže saveznike. OPEK se ne sviđa to što kontrolišući isporuku iračke nafte Amerika obara cene „crnog zlata“. Katar je nezadovoljan time što razvijajući svoj „škriljčani“ projekat Vašington želi da ga potisne s evropskog tržišta gasa. I na kraju – očekivana izjava da za sirijski konflikt postoji samo političko rešenje.

A pregovori o unutrašnjim konfliktima se takođe poveravaju silama sa strane. Za neke od njih se smisao pregovora sastoji u jednom – da se svima dokaže da je zemljama i narodima u regionu suđeno da se nikad ne dogovore. Ovo je bilo očigledno u toku neuspešnih pregovora o Siriji. Vašington istovremeno na prilično svojevrstan način pokušava da reši problem s nuklearnim programima Irana, a u zamenu za to obećava da će ukinuti sankcije Teheranu. Još u novembru je državni sekretar SAD Džon Keri izjavio pred kongresom: „Treba da mi verujete da je ovakvo ublažavanje sankcija ograničeno i da u svakom trenutku može biti ukinuto.“ Što se tiče ukidanja, zasad nisu ukinute, ali su paralelno s teškim pregovorima SAD već dva puta najavljivale nove sankcije. Prošli put je u februaru pod njih potpala iranska aktiva u Turskoj, Španiji, Nemačkoj, Gruziji, Avganistanu i nizu drugih zemalja.

Zar će se uništavanje Sirije, raspad Iraka i gušenje Irana sankcijama nastaviti? Ne sme se dozvoliti da Bliski istok konačno zaostane za svetom koji se dinamično razvija.

Možda je vreme da se prestane s praksom da se za rešavanje sopstvenih problema angažuju posrednici iz država čija se politika na Bliskom i Srednjem istoku osnovano naziva neokolonijalizmom. Probleme u odnosima i svakodnevnom životu sunita i šijita, Perijanaca, Kurda, Arapa i Avganistanaca neće rešiti saveti saveznika i uzdati se samo u njih zapravo znači beskonačno snabevati narudžbinama vojnu industriju dalekih zemalja.

Zbog nečega nije uobičajeno govoriti o tome da zemlje u regionu sasvim lepo i same mogu da se dogovore i da efikasno sarađuju. Razlozi su jasni. Iran, Pakistan i Indija bi već odavno sagradili „gasovod prijateljstva“ da nije sankcija protiv Irana. Uz finansijsku pomoć Indije na jugoistočnoj obali Irana već radi luka Čabahar, koja je Avganistanu pružila nove mogućnosti za spoljašnju trgovinu i tranzit robe.

Jedinice oružanih snaga UAE su za dve godine razminirale ogromnu teritoriju na jugu Avganistana bez gubitaka i osigurale bezbednost u najproblematičnijem regionu u zemlji. Jedan od oficira-Arapa je tada rekao novinarima: „Znate, kao susedi-Arapi bili smo jedni pored drugih pre nego što su počele sve ove nesreće. I ostaćemo susedi i kad odavde ode vojska zapadne koalicije. Možda mi nismo u stanju da ponudimo Avganistancima rešenje za njihove probleme, ali kao braća po veri možemo da držimo baklju da sami pronađu pravi put.“

Vadim Fersovič,