Ruski govorni — osiromašenje ili promena kodova?

Svakodnevni jezik epohe Puškina savremenom čoveku ne bi bio razumljiv. U to su uverni, čini se, svi stručnjaci. Kao i u to da je čovek s početka 19. veka bio veoma zabrinut zbog našeg ruskog govornog. Ipak u sva vremena komunikacija nije prosto razmatranje predmeta razgovora. Govor saopštava o nama ono što bismo mi nekad hteli da sakrijemo. Drugim rečima, reci mi nešto i ja ću reći ko si.

Naš jezik šalje jake signale odakle smo, iz kakvog društvenog sloja, i veoma brzo nam pokazuje naše mesto, primećuje lingvista Maksim Kronhauz, autor knjige Ruski jezik na ivici nervnog sloma.

Jezik unosi u društvo hijerarhiju. Ima obrazovanih ljudi koji govore pravilnim jezikom, ima neobrazovanih koji govore prostim narečjem. Ima nekih međuslojeva. Mi odmah određujemo socijalni status sagovornika. To je intelektualac sa visokim obrazovanjem, to je bandit (reči, intonacija, fonetske osobenosti, izgradnja fraza). Reklo bi se, govor je obrazovan, a pravi neke čudne greške — proleti reč ”ihnji”, a treba ”ih” i gotovo!..

Poslednjih godina sve češće se čuju mišljenja o tome da je jezik osiromašio i da je prepun pozajmljenih reči. Ipak ma kako govorili na maternjem jeziku, najvažnije je govoriti ovaj jezik, obuhvatajući po mogućnosti sve oblasti života. Ovaj savet samo na prvi pogled čini se smešnim: jezik, kao i priroda, ne trpi prazninu, i tamo gde nema maternje reči, pojavljuje se tuđa. Između ostalog, to treba prihvatati relativno mirno, smatra Maksim Kronhauz.

- Ogroman broj reči ušao je u ruski jezik, pojavilo se mnogo novih značenja. Jedan će to nazvati kvarenjem, drugi bogaćenjem. Kvarenja uopšte nema, kvarenje je naš nervozni odnos. Ali dešava se da se dešava degradacija, mi prestajemo - a u nauci se to dešava — da razrađujemo terminologiju. Počinjemo da pišemo, recimo, na engleskom na ozbiljnu naučnu temu i jezik prestaje da uslužuje tu oblast, u toj oblasti on degradira, zato što su prestali da ga koriste.

Ne može se jednom zauvek naučiti da se ruski govori pravilno. Naravno, govor treba da bude normiran, da se potčinjava pravilima. Ali pravila se kreću, podseća filolog Dmitrij Bak.

- Jezička norma je dinamička stvar i ovaj fenomen mnogi vide na razne načine. Analitičar shvata da postoji tendencija razvoja norme i reč ”kafa” biće jednom srednjeg roda, sa tim se ništa ne može učiniti. Ali za običnog čoveka važno je da shvati kakva norma je kodifikovana u datom trenutku. Na primer, pravilno je govoriti «nadetь palьto», a ne «odetь palьto» (obući kaput), moće se obući samo drugi čovek.

Ipak postoji neki kodeks govora, opšti, za sva vremena i narode. Dmitrij Bak nastavlja:

- Ideal su za mene formulisali nekada braća Šlegel, nemački romantičari: čovek treba da bude kao harfa, da ume da se naštima na razne načine. Treba osećati razne stilističke registre. I najgori je rigorizam, strogost, uobraženost. Zaista, mnoštvo je negativnih pojava: govor se pojednostavljuje, često se primitivizuje, i tako dalje. Ali jezik je sistem koji sam sebe reguliše, kao i priroda sa njenim zakonima evolucije.

Živimo u vrlo složenom trenutku kada na jezik deluje mnogo tendencija raznih vektora — rezimira Dmitrij Bak. Ali jezik će tačno izaći na novu ravnu površinu!

Olga Bugrova,